среда, 02. јануар 2008.

Vrste ribe

KLIJEN:



Lokalni nazivi:

Max. dužina:

Max. težina:

Vreme mresta:
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Klen je riba čistih voda i srednje brzih tokova, uglavnom je u srednjim i nižim delovima vodenih tokova, u dubokim virovima ili na prelazima iz vira u vir. Spada u ciprinidne odnosno šaranske vrste riba. Naseljava skoro ceo evropski kontinent osim skandinavskog područja, možemo ga naći čak i u Baltičkom moru što nam govori da je izuzetno prilagodljiva vrsta. Ipak klen najrađe naseljava tekuće vode sa tvrdom kamenitom podlogom.
Opis i građa:

Boja tela mu je od mrkozelene preko sive do potpuno crne, bokovi su mu srebrnasti a trbuh beo dok stariji pimerci dobijaju vremenom narandžastocrvenu boju. Telo mu je izduženo i snažno sa krupnom glavom i većim ustima kojima usisava hranu, u našim vodama retko naraste preko 4kg.
Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu, ženka polaze od 50-200000 jajašca na šljunkovite i biljem obrasle plićake. Kao mlađ živi u jatima i hrani se planktonima i vodenim biljem, kasnije mu se jelovnik proširuje čak i na voće koje se nalazi u priobalnom pojasu. Sezona parenja im je u proleće, tada mužjaci dobijaju pege po telu a peraje im postaje crveno.
Mamci i pribor za lov:

Klen se lovi na više načina: dubinski, varaličarenjem, na plovak i na "pec". Dubinski metod lova se primenjuje za vreme većih voda, naročito u proleće i u kasnu jesen. Ostali metodi su uspešni u letnjem delu sezone. Naročito je zanimljiv lov na "pec", koji je specifičan za manje reke. Pribor koji se koristi može biti sasvim skroman. Dovoljno je imati vitak štap srednje dužine, laganu mašinicu sa namotanim najlonom prečnika 0,18-0,25mm, sasvim mali plovak i udicu, najbolje veličine oko broja12. Najušpesniji mamac je skakavac. Pri zabacivanju udice nije potrebno voditi računa da mamac što laganije padne na površinu vode. Grublji udar udice sa mamcem i plovka o površinu vode izaziva klena da zagrize čak i kad nije gladan. Ako ne zagrize posle nekoliko sekundi od zabacivanja, ceo se postupak ponavlja. Duže čekanje nema smisla. Iako kod zabacivanja ne mora mnogo da se pazi na narušavanje tišine, mestu za ribolov treba prići što tiše, bez naglih pokreta, naročito ako su klenovi na površini vode. Kada se zauzme dobra pozicija za zabacivanje, zakratko se sačeka, i kada se uveri da su klenovi ostali tu, počinje lov. Mamac treba da padne 20-40cm ispred uočenog klena. Ako na njega krene sitan primerak ne treba mu dozvoliti da ga on zgrabi, vec ga povlačenjem najlona sprečiti u tome. U jurnjavi i otimanju za plen koje tada nastane udicu obično proguta najkrupniji klen iz grupe. Kada klen uzme mamac, pre kontriranja vrh štapa treba spustiti što bliže površini vode. Potezanje treba da bude kratko i dovoljno energično da bi se udica sigurno zabola. Zakačenom klenu ne treba dozvoliti da se izbacuje iz vode, jer se tada, u većini slučajeva, on uspešno oslobađa udice pre nego što ga izvučemo na obalu. Klenovi koji se love na taj način su teški 100-300 grama. Kapitalci teški i više od 2 kg su daleko ređi i oprezniji, ali se i oni ponekad ulove.


KLENIC:



Lokalni nazivi: brzak

Max. dužina: do 40cm

Max. težina: 1kg

Vreme mresta: od marta do maja
Opis i građa:

Ima zaokruženo telo i mala, ispupčena usta. Glava i leđa su mu tamno plave boje, a sa strane ima sjajnu srebrnkastu boju sa brojnim tamnim linijama koje prate smer krljušti. Stomačna i analna peraja su bela, prošarana svetlo crvenom, a leđna i grudna su na krajevima crna. Leđno peraje ima samo sedam žbica a repno peraje je snažno rascepljeno. Naraste maksimalno do 40cm , a maksimalna težina je 1kg. Može da živi do 16 godina. Godišnje poraste dvostruko, pa klenić od jedne godine ima 25gr, od dve godine 50gr, od tri godine 100gr i od četiri 200gr.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Nastanjena je u rekama i potocima Evrope, severno od Alpa, kao i u Aziji. Najviše je prisutna u Francuskoj i Nemačkoj, ali se proširila do Irske, gde se koristi kao riba-mamac. Preferira vodu od 6.0 do 8.0 pH, a idealni raspon temperature je od 4 do 20ºC. Voli čiste potoke, plivajući preko šljunkovitog dna dubokih mirnih voda zimi, a blizu površine leti. Iako je tipična slatkovodna riba zna ući u braktične vode na istoku Baltičkog mora. Živahna je i aktivna riba, rado se skriva iza kamenja, zimi boravi u dubljim vodama. Hrani se crvima, insektima, larvama insekata, puževima i retko biljkama.
Razmnožavanje:
Mresti se od marta do maja i tada ženka položi oko 30.000 jajašaca ikre, koja se lepe na vodeno bilje, potopljene panjeve i kamenje. Pretpostavlja se da se klenić mresti u nekoliko navrata i to najpre najstariji primerci. Polno je zreo sa 3 godine.
Mamci i pribor za lov:

Klenić je vrlo lukava riba i mada nema nikakav privredni znaćaj, mnogi ga rado love. Za uspešan lov klenić treba biti pravi majstor. Lovi se lakim priborom, štapom dužine 2-4 metra, najlonom 0.18mm, udicama 10-12 i malim osetljivim plovkom. Kao mamac koristimo crviće, kuvanu pšenicu, komade tanke crvene gliste, kućnu muvu. Pred mrak napada i veštačke mušice na udicama ne većim od 14, a u zavisnosti od raspoloženja klenića ona može da bude mokra ili suva.


SKOBALJ:



Lokalni nazivi: podust, štupser, rijac, tintaš, šljivar, škobalja, jatnik

Max. dužina: do 50cm i do 8 godina.

Max. težina: 1.5 kg

Vreme mresta: od marta do maja.
Opis i građa:

Po leđima je crnozelen, po bokovima i trbuhu srebrnobeo, leđno peraje je sivo, a ostala su crvenkasta, ima izrazitu, naprijed stršeću njušku. Repno peraje obrubljeno je tamnom ivicom. Telo je izduženo. Glava ima karakteristične usne, prilagođene struganju hrane sa kamenja. Usta su postavljena nadole ispod ovećeg nosa.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Skobalj je riba koja se krece u velikim jatima i hrani se algama i muljem koje skida sa krupnog šljunka. Po ovim karakterističnim tragovima može se lako odrediti područje na kom se zadržavaju jata sa krupnijim primercima. U ravničarskim rekama ova riba, zbog načina ishrane, nije na ceni, ali je skobalj iz planinskih voda veoma cenjen, pa se ograničava njegov ulov na 10 komada. Rasprostranjen je po celoj Istočnoj Evropi. Naseljava brze vode u kojima živi sa mrenom, klenom i ploticom. Kada je voda bistra treba ga tražiti u glavnom toku, a kada se zamuti prilazi obali i tu traži hranu
Razmnožavanje:

Mresti se od marta do maja, izleže 50-100000 jajašaca, a polno je zreo s 3 godine pri dušini 15-25 cm.
Mamci i pribor za lov:

S obzirom da se skobalj kreće u jatima u brzim vodotocima na šljunkovitom terenu, a da mu je bajati hleb, kao primama, prava poslastica, pojavljuje se problem kako jato primamiti i zadržati na mestu određenom za ribolov. Za ovo se koristi alatka pod imenom mamac. To je naprava sačinjena od izlivenog olovnog tega od oko 3 kg na koga je montirana pletena mrežica sa otvorima 2x2 cm veličine kese za 2 kg. Iz tega je napravljen i rukohvat koji služi za zabacivanje ove naprave u vodu. Kroz rukohvat se provlači deblji najlon (1 mm) na čijem je kraju plovak od stiropora (precnika 10 cm) ili plastična flaša koja služi za obelež;avanje tačnog mesta na kome se nalazi primama. Drugi kraj najlona vezuje se na obali malo uzvodno od mamaca da bi se smanjio otpor vode i da ne bi smetao plovku za pecanje.

Za ovakav ribolov se koriste nešto duži stapovi (3.5 - 4m kratke akcije ako se lovi sa mašinicom, ili 4 do 5m ako se lovi štapovima bez vodica). Bitno je da su štapovi što lakši jer je neophodno stalno zabacivanje. Za ovu primenu su se dobrim pokazali karbonski štapovi. što se plovaka tiče, u praksi su se najbolje pokazali vretenasti plutani, plastični ili balza plovci dužine 10cm i prečnika 15mm sa plastičnim ili fiberglas antenama i plovci pera, koji nose do 20gr. olova. Udice bele, kovane, veličine 10-12 a najlon 0,30 mm sa nosećim podvezom od 0,20mm zbog velikog kvašenja prilikom čestog zabacivanja.

Kada je mamac ubačen u vodu već posle nekoliko minuta može se početi sa pecanjem. Udica se namamči sa ružom od hleba koja se na jednom kraju malo zgnječi i tu se zabode udica. Pored hlebne ruže koriste se i hlebna kuglica, mesni crvići, crvi brašnari, tanka crvena glista, kuvani krompir, kulja i komadic zgrušane krvi. Lovi se tako što se udica zabaci nekoliko metara ispred mamca i kad plovak nailazi u blizini bove lagano ga navedemo pred samu mrežicu. Ovde je vrlo bitno da nam namamčena udica klizi po dnu jer se skobalj hrani sa samog dna, i na tonjenje plovka treba kontrirati energično i kratko.

Sa obzirom da se skobalj hrani zelenim algama koje rastu na kamenju ispod vode, lako je pronaći mesta gde se kreće prostim pregledom površine kamenih gromada. Ako na njima ima pravilnih tamnih tragova, skobalj je u blizini. Međutim, mnogi tvrde da kada ima dosta algi, kada je voda bistra, skobalj ima dosta hrane i vrlo ćete ga teško privoleti da jede vaše mamce. Tada možete probati da pecate na alge kao i ploticu, ali obratite pažnju. Skobalj ne može da čupa alge sa kamenja, vec ih struže nosom ili hvata polumrtve, prezrele komade koje nosi struja. Ovi komadi nisu zeleni vec mrki, pa njihovo ponašanje i boju treba i vi da oponašate vašom prezentacijom.



PLOTICA:



Lokalni nazivi: plotnica, crvenpera belica,plotičica,platnica

Max. dužina: 30cm i doživi i 15god.

Max. težina: 200-350g, retko 1kg.

Vreme mresta: od maja do jula.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Plotica je stanovnik brzih tokova, a zone u kojima se zadržava imaju kamenito ili šljunkovito dno. Nju možemo naći u svim evropskim vodama. Voli čiste, tekuć vode. Rasprostranjena je u širokom reonu koji obuhvata areal pastrmke i lipljena, ali i deverike i mrene. Najčešće živi pojedinačno, ponekad u jatima, na ušćima, u donjim tokovima reka, a često je ima i na površini. Ona hranu traži u srednjim slojevima, a kada je na površini, sladi se insektima.
Opis i građa:

Telo je kod ove vrste izduženije nego kod drugih vrsta roda Rutilus. Plotica (rečni vuk) je riba plavo-zelenih leđa, srebrnastih bokova, crvenkastih peraja i izduženog tela. U periodu mrešćenja,mužjaci dobijaju žive boje. Ona važi za lukavog i opreznog borca. Toliko je vešta, da je ljubitelji lova ponekad porede sa pastrmkom. Može da naraste do 30cm i dostigne težinu od 1kg. Najčešći primerci su od 200-350g.
Razmnožavanje:

Mresti se od maja do jula, a ženka lepi ikru na vodeno bilje. Za vreme mresta na glavi i leđima ima sitne kvržice, kao bradavice (mresni osip), pa mnogi misle da je bolesna. Plodnost je 40 000 do 60 000 jaja. Jaja su lepljiva i prićvršćuju se za podvodno kamenje i bilje.
Mamci i pribor za lov:

Ono što će privući ploticu jeste jedan crv zakačen krajem, na udici br.18. Odgovarajuća žičana udica za ploticu mora da bude široka, oštra i snažna. Predvez je tanak - 0,10mm, što podrazumeva i odgovarajući osnovni najlon. Na top listi najkorišćenijih mamaca za lov plotice nesumljivo se nalaze crvi i trava. Ali, ponekad treba pokušati i sa hlebom, tankim glistama ili čak na zrno kukuruza šećerca (u nižim tokovima). Kada je primama u pitanju, ona se svodi na praćkanje crva ili bacanje kugli. Ipak, i ovde se treba pridržavati osnovnih pravila: praćkanje se vrši u malim količinama (ne više od pet do deset crva po izbačaju), ali često. Isto važi i za čvrstu hranu. Idealna hrana za lov plotice mora biti dovoljno teška da pada na dno, ali i dovoljno rastresita da "proradi" čim se nađe u vodi. Idealna zona lova je petnaestak metara nizvodno od mesta gde ste stacionirani. Praćkanje crva vrši se na pet do deset minuta, a tok vode nosi ih ribi na trpezu. Ovaj metod važi samo za reke sporijeg toka. Kada se lovi u otežavajućim okolnostima (visoka voda, brz tok i zamućenost), valja pribeći krupnijem i uočljivijem mamcu i nešto debljem predvezu. Plotica se najbolje lovi u zimskim mesecima.


BRKICA:



Lokalni nazivi: sliz,babica

Max. dužina: 15cm

Max. težina:

Vreme mresta:april-avgust
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Široko rasprostranjena, ali često se ne vidi u bistrim potocima sa šljunkovitim dnom, nezagađenim potocima i rekama. Hrani se noću, a danju je skrivena među kamenjem uz pomoć svoje sposobnosti kamuflaže. U vodama naše zemlje žive tri podvrste ove vrste.
Opis i građa:

Šarmantna i neobična riba sa dobro razvijenim brčićima,kojih ima ukupno 6, od kojih se 4 nalaze na vrhu rila, a 2 u uglovima usta. To je slatkovodna riba sa dugačkim pljosnatim telom i zubima u malim ustima, koja su okružena brčićima (osetljivim dlačicama).Telo ima sivu boju,sa pegama koje ne formiraju poprečne pruge,već šare podsećaju na mramor.Tamne pege se nalaze na perajama. Evropska brkica nema krljušti. Dužina je od 7 do 11cm. Glava je nešto spljoštena odozgo.
Razmnožavanje:

U periodu mrešćenja, i mužijaci i ženke imaju kvržice po telu. Narastu do 11 cm. Mreste se u proleće. Jaja su lepljiva i pričvršćuju se za biljke ili pesak. Plodnost je do 6000 jaja. Mladi se hrane sitnim organizmima dna.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se finim priborom na komadiće gliste i mrežicama sa sitnim okicama.Odličan je mamac za grabljivice, ali pri stavljanju na udicu treba voditi računa da joj se ne povredi kičma.


PES:



Lokalni nazivi: popin pampur, glavoč, kapič

Max. dužina: do 12 cm.

Max. težina: do 150 g.

Vreme mresta:
Opis i građa:

Naraste do 12 cm, telo mu je golo i valjkasto. Ima veliku i spljoštenu glavu sa tupom njuškom i širokim ustima. Telo mu je prekriveno sluzavom materijom, sive boje sa pegama. Trbuh mu je sivo-bele boje. Grudna peraja su mu velika i lepezasta, leđno je dvodelno, od koga je prvi deo bodljikav. Trbušna peraja nikad ne dosežu do analnog otvora.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u salmonivnim vodama, u našoj zemlji živi u sva tri rečna sliva, od najnižih delova pa sve do regiona pastrmke, na kamenitoj podlozi. Danju se krije pod kamenjem, a u lov izlazi noću. Udicu sa glistom često zagrize u večernjim satima.
Razmnožavanje:

Mresti se u februaru, martu, aprilu i maju, kada ženka odloži oko 100 komada jajašaca ikre, koja se lepi na kamenje. Embrion se u jajnim opnama razvija 2-3 nedelje i za to vreme ih mužjak čuva. Jaja su velika, u dijametru imaju 2 do 2,5 mm. Kada se previše namnoži u pastrmskoj vodi, desetkuje ikru i mlađ, ali ni pastrmka mu ne ostaje dužna. Peš traži peskovito ili šljunkovito dno, tj. ona mesta na koja pastrmka odlaže ikru.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se lakim ribolovnim priborom, najlon debljine 0,10 - 0,16, udica br. 12-16, plovak nosivosti 0,5 - 1,5 gr. Mamci su glista i razni insekti. Neretko se mogu uloviti lepši primerci na parče. Koristi se kao (dobar) mamac za smudja a neretko ga i štuka stavlja na meni.


PIJOR:



Lokalni nazivi: gagica, pisanec, zelenak, pižor

Max. dužina: 12 cm

Max. težina:

Vreme mresta: od maja do jula
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Najčešće živi u vodama Duvanjskog, Sinjskog, Livanjskog i Glamočkog polja, u Buškom i Mostarskom blatu i u Blidinjskom jezeru, ali se sreće u svim vodama dunavskog i jadranskog sliva. Nastanjuje bistre reke sa peščanim i šljunkovitim dnom u velikim jatima. Ako se voda jako ugreje jata se sele ka izvorima gde je voda hladnija.
Opis i građa:

Pijor naraste od 10 do 12cm, retko više. Čvrste je građ i okruglog tipa. Krljušti su sitne i na trbuhu ih nema. Glava i prsa su mu kamincrvena. Osnovna boja na leđima je tamnozelena ili prljavosiva, na bokovima tela nalaze se mrlje nepravilnog oblika, često spojene u zlatnu uzdužnu prugu. Celo telo je posuto sitnim sivim pegama. U periodu mresta mužjaci dobijaju življe boje.
Razmnožavanje:

Pijorovi se mreste od maja do jula, obično od polovine maja do polovine juna. Plodnost je mala, do hiljadu jaja. Jaja odlažu među kamenje, lepljiva su i imaju u dijametru od 1 do 1,25 mm.
Mamci i pribor za lov:

Hrane se biljnom i Ěivotinjskom hranom. Pijor se lovi najfinijim priborom - najsitnijim udicama sa najmanjim glistama il kuglicama hleba. Pre pecanja treba rasuti sitne mrve hleba kako bise jato okupilo.
Najčešće se lovi űerencem. U sredinu rasklopljenog čerenca stavi se komad hleba ili tonuće primame i baci uz obalu gde se ribe jate. Nakon desetak minuta polako i pažljivo se približimo čerencu i naglim trzajem ga izvlačimo napolje. Ukoliko je hleb suv ili sa mnogo korice neće tonuti, pa treba privezati grumen za mrežu najlonom ili nekim kanapom. Na ovaj način možete uloviti veliku količinu pijora ali nemojte peterivati jer brzo ugibaju, pa lovite onoliko koliko vam stvarno treba.
Kao keder pijor se može koristiti samo u hladnijim i kiseonikom bogatim vodama. Pijor je izuzetno osetljiva riba i vrlo brzo ugiba na udici. Meso pijora je jestivo iako je blago gorko ali je odličan mamac (mada osetljiv na dubinu vode). Koristi se u ribnjacima kao živa hrana.


PUCAVAC:



Lokalni nazivi: gorčak, gaovica, kućahal, platičica, banatski keder, plavojka, plavica, plavac.

Max. dužina: 6-9 cm.

Max. težina: ispod 100g.

Vreme mresta: april - avgust.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Pucavac naseljava mirne vode Dunava i njegovih pritoka . Rasprostranjen je u evropskim vodama do Urala , osim Italije , Španije , Velike Britanije , Irske , Danske i Skandinavskih zemalja . Nalazimo ga i u barama, jezerima, mrtvajama i plavnim terenima. Mali je, ali zato među najlepšim ribicama iz familije ciprinida.Pogodan je za držanje u večim hladnovodnim akvarijumima .
Opis i građa:

Leđa su mu sivomaslinasta sa plavičastim prelivima, a od sredine tela prema repu po bočnoj liniji ima zelenu prugu. Za vreme mresta po trbuhu i bokovima ima crvenkaste, a ponekad i crne pege. Životni vek pucavaca je od 4 do 5 godina, dok su seksualno aktivni u drugoj godini života.
Razmnožavanje:

Mresti se od aprila do avgusta u nekoliko navrata. Ženka u vreme mresta ima legalicu - cevčicu kroz koju odlaze 5 - 10 jajašaca ikre u odškrinutu barsku školjku u kojoj se razvijaju jajašca dve do tri nedelje , a mladunčad je napuštaju dva dana nakon izleganja. Posle ovog čina školjka ostaje ne povređena. Mužjak za vreme parenja dobija izraženije delove oko usta i očiju .Plodnost ženke je 40 - 100 jajašaca ikre, veličine do 3 mm.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se pomoću čerenca ili sitnih udica i vrlo tankog najlona. Hrani se uglavnom biljkama i larvama sitnih insekata

Odličan je mamac za lov bandara i smuđa.


SABLJARKA:



Lokalni nazivi: garda

Max. dužina: do 50cm.

Max. težina: do 2 kg.

Vreme mresta: od maja do juna.
Opis i građa:

Telo joj je prekriveno sitnom krljušti i podse&3263;a na sablju, pa je tako i dobila ime. Može da naraste do pola metra i dostigne težinu 2kg. U našim vodama je malobrojna, pa nema veliki privredni značaj. Grudna peraja su dugačka i dosežu do trbušnih. Usta su gornja i potpuno okrenuta na gornju stranu. Krljušti su sitne.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Sabljarka živi u velikim rekama, a u našoj zemlji naseljava nizijske vode crnomorskog sliva. Dok su mlade, sabljarke se hrane zooplanktonom, kasnije se hrane različitim beskičmenjacima, insektima koji padaju u vodu i larvama riba.
Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu, kada ženka položi oko 300000 jajašaca ikre. Embrioni se u jajnim opnama razvijaju nekoliko dana. Za to vreme ih nosi vodena struja. Polnu zrelost stiče sa 3-4 godine.


BOLEN:



Lokalni nazivi: balin, belun, bajin

Max. dužina: do 120 cm.

Max. težina: do 12 kg.

Vreme mresta: od aprila do kraja maja.
Opis i građa:

U našim uslovima naraste do 80cm. i dostiže maksimalnu tezinu do 8kg. Donja vilica mu je isturena ispred gornje i na njenom vrhu ima jedno ispupčenje, koje kada su usta zatvorena ulazi u odgovarajuće udubljenje u gornjem delu usta. Zbog nedostatka zuba usta su mu duboko usađena, te pripada gutačima koji svoju lovinu prihvataju zubolikim izraštajima na škrgama i prosleduju je ka hrapavom ždrelu. Kod primeraka težine do 2kg telo je izduženo, naoružano vrlo jakim perjanim sistemom koji se zavrsava veoma mocnim repom. Krupniji primerci blago su pogrbljeni od glave do lednog peraja, sa spuštenim trbuhom. Boja leđa kod bolena je tamno zelena, bokovi su srebrnasto-plavkastog sjaja dok je trbuh bele boje. Analno i trbušno peraje su crvenkasti. Uzduž bočne linije ima 64 do 76 komada sitnijih krljušti.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Pripada rodu Aspius iz familije Cyprinidae, iako je grabljivica. Kod nas ga gotovo svi brkaju sa bucovom, od koga se razlikuje u dve osnovne stvari: bolen može narasti preko 1kg, i hrani se sitnom ribom, što kod bucova nije slučaj. Njegova osobina da se hrani sitnom ribom, čini ga jedinstvenim među ciprinidama. Ipak dok su mladi, boleni se hrane račićima, larvama riba, faunom dna i insektima koji padaju u vodu. Predstavlja riblju vrstu veoma zanimljivu za sportski ribolov. Rasprostranjen je po celoj Evropi osim severne Škotske, Irske, Danske i jugozapadne Engleske. U Skandinaviji živi samo na jugu, dok Finske reke posecuje samo na zapadu. Obitava u svim većim kanalskim sistemima, rekama i jezerima. Veći deo dana provodi u mirnoj vodi. Na prelive prirodne ili veštačke, stubove mostova i ušća voda, dolazi uveče i rano ujutro da bi se hranio. Što su primerci veći jata su manja, tako da nije nikakvo čudo videti kapitalnog bolena da lovi sam. Meso mu nije na ceni, puno je kostiju i bljutavog je ukusa. U kombinaciji sa drugom ribom obavezan je sastojak riblje čorbe. Ribolovci ga love zbog njegove borbenosti i uživanja koje ta riba pruža.
Razmnožavanje:

Polnu zrelost ženke dostižu u petoj-šestoj godini, a mužjaci u petoj godini života (veličina preko 30cm). Intenzivno polaganje jaja traje od aprila do kraja maja (ev. poč) juna, ženka polaže od 58000 do 480000 jaja, koja se lepe za peskovito dno. Razvoj jaja traje od 14-21 dan.
Mamci i pribor za lov:

Za uspešan lov je dobro imati štap akcije "A" ili "B", težine bacanja 20-40 grama ili 30-60 grama ako se očekuju krupniji primerci. Štap treba da ima dobre bacačke mogućnosti jer se u lovu na bolena mora daleko zabacivati, čak i do 50m. Debljina najlona ne bi trebalo da prelazi 0,30mm. Najbolje su marke elastičnih, srednje mekih najlona. Neistegljivi i kruti najloni nisu pogodni jer se lako i brzo upredu. Mašinica treba da ima velik prenos (da bude brža) od 1:5 i veći. Poželjan kapacitet špulne je najmanje 100m najlona 0,40mm. Kočnica treba da bude tačno podešena u zavisnosti od debljine i jačine najlona. Vestacke mušice koje se koriste su na udicama veličina 1-10, obično su ručni rad i spadaju u kategoriju fantastičnih mušica što znači da nisu pravljene po uzoru na nekog insekta iz prirode. Kod pravljenja sistema za lov, dobro je kombinovati mušice svetle i tamne boje, zatim manje sa većim... Sisteme sa mušicama treba zabacivati nizvodno, odnosno poprečno na tok vode i brzo ih povlačiti sa visoko podignutim vrhom štapa. Najbolja mesta za ovakav lov koja su i ujedno omiljena mesta na kojima bolen boravi i lovi su prelivi, kamene regulacije (neperi, šporovi) i peščane plaže. Najbolje doba dana za lov su pozno jutro i rano popodne, a najbolji uslovi za ribolov su razdoblja kad vodostaj Dunava stagnira ili kad je u manjem porastu. Na opisani način se bolen lovi od marta do kraja novembra. Ne treba dozvoliti da udarci krupnih bolena budu iznenadjenje. Kočnica mašinice treba da bude popuštena jer je udarac bolena "surov", a osim toga krupan primerak na udici je izuzetan borac. Svaka greška pri zamaranju takvih primeraka se kažnjava gubitkom ribe jer su udice relativno sitne pa su za zamaranje potrebni strpljenje i puna kontrola situacije u svakom trenutku.


BELICA:



Lokalni nazivi: najlonka, belka, kosalj

Max. dužina: 9 cm.

Max. težina:

Vreme mresta: leto
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Za belicu ili belku karakteristično je da se drži površinskog sloja vode. Zato je u nekim našim krajevima nazivaju '' povruš ''. Prosečno je duga 6-8 cm, maksimalno 12. Belica je sitna, jatna riba. Živi u jezerima i kanalima, kao i ravničarskim rekama sa sporim tokom. U našoj zemlji naseljava nizinske i prelazne vode crnomorskog sliva. Rasprostranjena je i u Srednjoj i Isto#269;noj Evropi. Nema privrednog značaja.
Opis i građa:

Mnogi ribolovci belicu brkaju sa kederom (kaugler, beovica, belka, klija, zelenika, zekica, uklija), ali ako ih pažljivo posmatramo uočićemo značajne razlike. Belica je primetno manja od kedera. Bočna linija joj nije puna i prekida se najdalje od 12-13 krljušti iza glave. Peraja su joj bezbojna. boja belice zavisi od osobine vode i dna. Rečna belica je mnogo svetlija od jezerske. Leđa imaju zelenkastu ili žućkastu nijansu. Bokovi su srebrnasto beli sa prugicama jarko srebrnasto-plave boje. Ima izduženo telo pokriveno srebrnastom krljušti koja lako otpada. Nalik je bolenu.
Razmnožavanje:

Polnu zrelost dostiže u drugoj godini života. Mresti se leti, a ikru odlaže na donju stranu listova ili drugih predmeta koji plivaju na površini vode.
Mamci i pribor za lov:

Ova je riba veoma proždrljiva, hrani se ogromnom količinama planktona. Grabi bukvalno sve što padne na vodu. Zabavno je posmatrati kako te žustre i prgave ribice otimaju jedna drugoj zalogaj iz usta. Kao mamac možemo koristiti sve što nam padne pod ruku, čak i parče vunenog konca. Tim mamcem se uspešno može loviti u tihe dane bez vetra, neprestano tresući vrh štapa. Lov belice je odlična škola za početnike. Zahteve nežan pribor kao i keder.


MRENA:



Lokalni nazivi:

Max. dužina 1m.

Max. težina: 9 kg.

Vreme mresta: od maja do juna.
Opis i građa:

Telo joj je vretenastog oblika sa naglašenim i jakim perajima. Leđa su joj sivomaslinasta, a prema stomaku je srebrnasta prekrivena gustom sitnom krljušti. Usta su joj mesnata i žilava ukrašena sa dva para malih brkova. Raste do težine od 10 kilograma mada se takvi primerci nisu videli već duže vreme. Najčešće se viđaju primerci od 500 grama do jednog kilograma, a primerci od 5 kilograma se smatraju kapitalnim ulovima. životni vek mrene je 9 godina.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Mrena je zasigurno jedna od najznačajnijih riba naših voda i njen lov nam pruža veliki izazov i zadovoljstvo. Može se loviti preko cele godine dok je s jeseni udarni termin. Najviše se zadržava u srednjem toku reke, na peskovitom i šljunkovitom dnu. Zimi se okupljaju u jata i miruju na dnu u dubljim i mirnijim delovima reke. Leti ih nalazimo u bržim i plićim delovima reke na prelivima u samim brzacima i na mestima gde po dnu ima krupnijeg kamenja i manjih stena koje omogućavaju brže strujanje vode. Početak dobrog lova mrene počinje već u proleće kada je više hrane u vodi i mrena je aktivnija nego zimi. Uzima hleb, gliste, crviće, rovce, kukuruz i dud (ređe) a neretko i sitnu ribu. Ne smemo da zaboravimo da je mrena oprezna i pametna riba. U ponudi mamaca prilično je izbirljiva. Ugleda li nas - pobeći će. Učini li joj se mamac ili deo pribora sumljivim nestaće iz našeg vidokruga. Mrena se može pecati na više načina: na plovak, varalicu, kotrljanje i na zastavicu.
Razmnožavanje:

Mresti se kao i klen, od kraja aprila do kraja juna i u to vreme ona slabije uzima ponuđenu hranu jer se hrani larvama koje joj donosi voda ili ih sama traži ispod kamenja. Izleže 3000-8000 jajašaca krupne narandžaste ikre, koja se razviju u 14 dana. Mleč mužjaka je crvenkasta. Polno je zrela sa 4 godine kad je duga 30-40cm. Za razvoj ikre potrebna je temperatura 10-12ºC. Mlađ se izvali za dve nedelje, brzo raste i za 4 meseca dostigne veličinu krupnije krkuše. Ikra mrene je otrovna i izaziva kolerične napade (povraćanje, proliv), pa ih ne treba jesti. Poznati ihtiolog Blih, pak, potpuno negira otrovnost te ikre. Useljenu ikru mrene mnogi ribolovci, nakon nekoliko dana, koriste za primamljivanje i lov skobalja.
Mamci i pribor za lov:

Lov mrene na plovak se ne razlikuje mnogo od lova ostale ribe na plovak, osim što se mamac vodi po dnu da skakuće ili tik iznad samog dna. Prilikom vođenja plovka najlon treba da je stalno zategnut kako bi lakše kontrirali i usmeravali plovak. Dok vodimo plovak treba povlačiti nazad kako bi se mamac dizao i skakutao po dnu što mrenu može primamiti smešom od nakvašenog bajatog hleba, sa crvićima, glistama i kukuruzom. Za ovaj način pecanja, štap treba da je tanak i osetljiv i ne kraći od 3 metra. Pošto se govori o izuzetnom lovcu mreni,; najlon može biti debljine do 0,30mm, a udice kovanice od broja 6 do broja 10.
Prilikom pecanja na dubinku pribor treba da je jači i teži. Na kraju najlona stavlja se veće olovo kako voda ne bi mogla da ga pomeri. Na 25-30cm postavlja se jedna udica, a na 15-20cm od nje i druga. Od štapova najbolji su dvodelni, a najlon debljine do 0,40mm, jer se često umesto mrene zakači i poneki som. Udice bi trebalo da su veće i jednokrake ali mogu i manje trokrake. Od mamaca za dubinku nezamenljivi su rovac i glista. Ako je na udici rovac najbolje je špricom i iglom u njega ubrizgati jod, kojeg rovac u vodi ispušta i privlači mrenu i druge ribe: (klena, soma).

Lov mrene na varalicu je posebno zadovoljstvo.Varalicu ne vodimo na klasičan način već moramo da je plasiramo po samom dnu. To ćemo postići pomoću klizećeg olova. Klizeće olovo stavljamo na osnovni najlon. Iza njega vezujemo vrtilicu, a iza toga na 25-35cm varalicu. Prilikom zabacivanja, varalicu zabacujemo poprečno u odnosu na vodeni tok. Uz stalno zategnut najlon puštamo da je nosi vodena struja. Kada varalica dospe nizvodno od nas, držimo je u mestu i po nekoliko sekundi, a zatim vrhom štapa povlačimo ka sebi. Povlačenje treba da je sporo. Od varalica najefikasniji su vobleri od 2-5 cm. Nisu loše ni male cikade i kašikare dok su se leptiri pokazali najlošije. Za lov varalicom štap treba da je dug, osetljiv i lagan a najlon debljine do 0,25mm.

Za ovaj ribolov treba da na dubinku montiramo okruglo olovo i karabinjerom pričvrstimo udičnjak da ne bi dolazilo do usukavanja najlona. Pri pecanju postupak je sledeći: zabacite sistem uzvodno i kad olovo zastane laganim zatezanjem najlona pokrenite sistem sve dok ga vodena struja ne odnese skroz nizvodno. Tako ponavljati više puta sve dok se na pretraži ceo teren. Pošto se štap svo vreme drži u ruci i prati kretanje najlona lako se uočava zatezanja kad riba zagrize i tada se kontrira.

Za lov na zastavicu potreban je nešto duži lagani štap stim da se mašinica montira na sam kraj štapa. Na kraju najlona veže se malo okruglo olovo težine od 1,5-4 grama, što zavisi od brzine i dubine vode. Na 10-30 cm od olova vežu se dve udice a iznad udica veže se zastavica, odnosno komadić drečavo obojenog vunenog konca. Zastavica ima funkciju da pokazuje smer i dubinu kretanja mamca. Sistem se vodi kao i kod kotrljanja. Mrena je izuzetan borac na udici zbog čega je ribolovci i vole. Uhvaćena na udici očajnički se trudi da se oslobodi koristeći svu svoju snagu, bodući glavom po dnu uz energične trzaje. Kad se zakači teško se otkačinje, jer su joj usta mesnata. Meso joj je ukusno i veoma je rado viđena riba na trpezi.


POTOCNA MRENA:



Lokalni nazivi: sapača

Max. dužina: 25cm

Max. težina: 200g

Vreme mresta: mart-jun
Opis i građa:

Telo joj je valjkasto i izduženo, a od analnog otvora prema repu naglo se sužava. Boja joj je modrozelena ili tamno mrka sa brojnim tamnim mrljama na leđima koje dosežu do bočne linije. Površina tela joj je ljigava.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Rasprostranjena je u Evropi: na granicama Francuske, Španije, na zapadu Rumunije, Ukrajine i istočne Poljske. Mrena spada u bezopasne vrste koje kratko žive i to isključivo u čistim, brzim i hladnim vodama, iznad peska i mulja. Nije retka ni u regionu lipljana i pastrmke. Hrani se larvama i sitnim račićima, retko insektima, pa zato muva kao mamac potpuno beskorisna.
Razmnožavanje:

Postoji tvrdnja da se potočna mrena tokom jedne godine mresti u nekoliko navrata, što zavisi od životnih uslova svake vode ponaosob. Sigurno je da na prvo "svadbeno putovanje", u gornje delove potoka, polazi u rano proleće.
Mamci i pribor za lov:

Potočna mrena se lovi tokom cele godine, ali najaktivnija je za vreme kiša i kada je voda zamućena (kasno proleće i rano leto). Lovi se najviše u potočnim plićacima i na jakim brzacima sa šljunkovitim dnom, na kotrljajuće olovo ili na plovak koji treba opteretiti toliko da mamac "miluje" dno. Pribor za ribolov je fini sa najlonom debljine 0,10 - 0,18 i udicama 16 - 12. Mamci za potočnu mrenu su: larva vodenog moljca, crvena glista i sve vrste potočnih račića. Meso potočne mrene je vrlo ukusno i traženo. Po kvalitetu vrlo malo zaostaje za mesom pastrmke.


GRGEC:



Opis

Grgeč je prirodno lijepa riba. Tijelo mu je sivo tamne boje na leđima, zeleno žute po bokovima i bijelakste po trbuhu, izbrazdano sa 5 do 7 crnih brazda te prekriveno hrapavim malim ljuskama (ktenoidi), duboko zarinutim u kožu. Uzdignuto u prednjem dijelu, tijelo se sužava prema repu i završava relativno malom repnom perajom. Kod starijih primjeraka leđa su grbava.
Leđne peraje, prva igličasta, a druga oblikovana mekim zrakama, glavna su raspoznatljiva osobina obitelji percidae. Zdjelične, analne i repne peraje su žarko narančaste boje. Konična se glava završava ustima oboružanim brojnim malim zubićima koja široko otvorena omogućuje grgeču gutanje velikog plijena u odnosu na njegovu veličinu.


Stanište i ponašanje

Grabežljivac, ali i sam plijen za druge ribe grabežjlivice, za ptice i ribiče, grgeč se postavlja tamo gdje može ostati nezapažen. Bez obzira na vrstu vode, omiljeno mu je stanište bogato raznovrsnim preprekama. No, zauzima i mjesta gdje je obala strma, postavaljajući se uz okomite litice, usred trstika, u jarcima nizvodno od zidanih struktura...
Mladi grgeči žive u skupinama koje se smanjuju kako oni bivaju veći, dok oni najveći, odnosno najstariji često žive usamljenički. Grgeči love u jatu, s velikim žarom. Čini se da u tome postoji određena organizacija. Dominante ribe zauzimaju čelne i bočne položaje a ostale ostaju u sredini jata. Pri konačnom napadu raspreše se, određujući svoj plijen i prateći ga do hvatanja. Zatim se jato ponovno oblikuje u potrazi za novim plijenom.


Način hranjenja

Sasvim mlad grgeč hrani se prvenstveno planktonom, zatim konzumira razne ličinke i nimfe, vodene puževe, riječne rakove, crve... Aktivan cijele godine, grgeč prilagođava i mijenja svoj jelovnik prema godišnjem dobu, klimatskim uvjetima i temperaturi vode. Tako neumorno lovi mlađ ujesen, uživa u rakovima ljeti i zimi, a hrani se crvima kada vode bujaju. Kao i sve druge grabežljivice, grgeč cijele godine izbliza slijedi malene ribice koje su mu glavna smočnica.


Razmnožavanje

Spolnu zrelost grgeč dostiže između 2. i 3. godine za mužjake, a oko 4. ili 5. godine života za ženke. Reprodukcija se odvija na proljeće, čim temperatura dostigne 130 C. Ženka postavlja jajašca po potopljenom lišću, vodenoj vegetaciji ili korijenju, u nizu traka širine 3 do 4 cm i dužine 1 do 3 m. Količina jajašaca je veća od prosjeka ostalih riba. Kod ženke stare 6 ili 7 godina i teške 500 g, broj im zna biti 40.000 do 45.000.
Čim su jajašca oplođena od mužjaka, izliježu se mladi nakon otprilike 2 tjedna inkubacije. Novorođenčad se treba čuvati brojnih grabežljivaca, uključivši i roditelje. Trebat će desetak godina da nekoliko preživjelih dostigne težinu od 1 kilograma !


BANDAR:



Lokalni nazivi: buljež, grgeč, okan, kokelj, kostrež, ostriž

Max dužina: 50 cm.

Max težina: 2 kg.

Vreme mresta: od marta - do aprila.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Životni vek i brzina rasta grgeča umnogome zavise od uslova staništa u kome živi. A može živeti u najrazličitijim staništima: u maloj, brzoj reci (npr.Mlava), u velikoj reci(Dunav), u bari (Craska, Obedska, Provala), i močvari, u dubokom jezeru (Vlasinsko, Bodensko), pa i u priobaljima slabo oslanjenih mora (Baltik). Najviše trenutno stabilno stanište grgeča kod nas je Vlasinsko jesero. Pri dužini od 4-7mm hrane se račičima, planktonima. Pri dužini od 40-50mm prelazi polako na ishranu sitnim bezkičmenjacima faune dna: larve insekata, pretežno komaraca, tubifeks. Dostizanjem dužine od 13-15 cm grgeči se hrane ribama.

Posle izvaljivanja, mladj je u mirnim delovima priobalja. Kako se plivački osposobljava, kreće ka otvorenoj vodi, u ishranu planktonom pri površini. Početkom leta, pri veličini od oko 5 cm, vraća se u priobalje ili na dno do dubine od oko 3m i prelazi na ishranu faune dna. Tu boravi do kasne jeseni, kad sa padom temperature polako odlaze ka dubinama gde će prezimiti. Preživljavanje zavisi od uspeha u ishrani tokom prve godine života. Odrasli grgeči su često usamljeni, ali u mladosti love plen i kao jatni predatori. Njihova brzina plivanja i ubrzanje nisu impozantni, te im pojedinačno većina riba lako umakne, ali mogu da koriste kolektivni lov u jatu, kad ono što promakne jednome može naleteti sledećem lovcu. Love isključivo danju, najviše u zoru i sumrak, ali i preko dana, zavisno od potrebe za hranom i mogućnosti zadovoljenja, tj. količine dostupne hrane. Noć provode u plitkoj priobalnoj vodi na dnu, potpuno neaktivni. Sa dolaskom noći i polaskom na počinak jato se raspada, da bi se izjutra opet formiralo. Odrasli grgeči zimi, iz dubina, periodično dolaze u pliće delove da nešto s nogu ulove i pojedu, pa se zatim ponovo vraćaju u dubinu. O vrstama koje grgeč više koristi u ishrani, kao i o veličini plena nema mnogo podataka.
Opis i građa:

Grgeč je u mladosti izdužen. S godinama mu visina tela raste, a posebno kod jezerskih, dugoživecih, matorih jedinki. Glava je proporcionalna telu i nosi snažna usta. Sva peraja, posebno repno, dobro su razvijena, a oba ledjna su nešto viša kod grgeča iz tekućih voda.Telo pokrivaju sitne ktenoidne krljušti. Kolorit je kod našeg grgeča u osnovi zelenkasto zućkast, sa vertikalnim crnim prugama (od 5 do 8)duž bokova tela. Nijanse boje tela, broj i debljina pruga mogu varirati i u okviru istog staništa. U našem podneblju, životni vek grgeča varira od populacije do populacije. U pojedinim populacijama njihov životni vek jedva da prede 6-7 godina. Ipak ima populacija u kojima se mogu sresti i mnogo stariji.
Razmnožavanje:

Ženke imaju samo jedan jajnik, nastao spajanjem prvobitna dva. Posebni jajovodi ne postoje. Mrest se odvija na različitim područjima pa i na raznim dubinama. Glavni stimulator mresta je porast temperature. Mrest se obavlja i danju i noću, a traje od nedelju do mesec dana, obicno 10-14 dana. Na mresna područja dolaze najpre mužjaci, tek 2-3 dana kasnije ženke. One plivaju tamo amo bez ikakvog smisla (osim da privuku mužjake sebi) praćene bar sa dva, nekada i do 5 mužjaka. Pred mrest ženka obično pliva u krug, da bi zatim lučnim savijanjem tela i kontrakcijama izbacila ikru (u roku od 5 sekundi) u vidu dugacke, spiralno izuvijane trake (dugačke do 2,1 m i široke 5-10cm. Mužjaci, obično po dva (sa svakog kraja trake ka sredini po jedan), odmah posle polaganja ikre plivaju i nad trakom izbacuju mleč. Posle mresta u vremenu od oko pola sata i mužjaci a narocito ženke su ošamućeni, izgubljenog osećaja za ravnotežu, a potom, oporavivši se udaljavaju se sa mresnog podrućja. Ikra posle oplodenja ima prečnik od 2-3 mm. Inkubacija ikre traje, u zavisnosti od temperature vode od 8-14 dana. Tek izvaljena mlad duga je izmedju 4 i 6 mm. Optimalna temperatura je 14 stepeni. Tada je naime preživljavanje ikre i mladji najveće.

U nasim uslovima mrest grgeča nastupa od poslednje dekade marta do kraja aprila, a u nepovoljnim godinama do početka maja. Polnu zrelost ženke stiču u 4 godini, a neki mužjaci i godinu dana ranije. Kada predju na ishranu ribom, odrasli polno zreli grgeči su rešili većinu svojih životnih problema. Posebno je to vidljivo kod ženki, i stopa smrtnosti tih uzrasta je izuzetno mala i nepromenljiva. Rast je, posle izrazitog ubrzanja u četvrtoj, petoj i šestoj godini starosti, nešto usporeniji ali stalan i sasvim solidan.


BAS:



Lokalni nazivi: pastrmski grgeč

Max. dužina: 60 cm.

Max. težina: 10 kg.

Vreme mresta:
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Pastrmski grgeč ili bas, je riba koja kod nas nije dovoljno ispitana. Ne zna se zašto se zove pastrmski grgeč, jer iako mu u imenu stoji salmonid, on ne pripada salmonidima. Najbliži rođak mu je sunčanica i pripada istoj familiji. Masovnija pojava basa u kanalskom sistemu Bačke privukla je mnoge pasionirane varaličare u potragu za tom atraktivnom grabljivicom. Mnogi od njih se sreću po prvi put, ali već ima i onih koji dobro poznaju njegovu ćud, staništa, način ishrane... Iskusni varaličari vrlo brzo nalaze najbolja rešenja, ali mladima i početnicima treba pomoći, pogotovo oko izbora varalice za lov na basa. U Vojvodini ima mnogo kanala na kojima se može varaličariti. Grubo se mogu podeliti na manje, čija je širina vodenog ogledala 10-20 m i dubina 1,5-2 m i veće, plovne kanale čija je širina vodenog ogledala 50 i više metara, a dubina i do 4,5 m. Na preseku svi kanali imaju trapezni oblik. Obrasli su gustom podvodnom vegetacijom, lokvanjem, drezgom i različitim vrstama algi. Priobalni pojas i potopljene bankine obrasli su pojasom guste trske cija je širina 2-4 m. Taj pojas štiti obalu od erozivnog delovanja talasa.
Bas se kreće i zadržava u zatravljenim delovima vode, najradije oko velikih okana u drezgi i u zoni zatravljenog dna, gde je u potrazi za mekušcima i račićima. Sitniji primerci se mogu videti kako uz samu ivicu drezge patroliraju u potrazi za hranom na dubini od oko pola metra. Krupniji primerci se retko mogu videti u površinskom sloju vode. Pažljiv posmatrač leti često ima priliku da vidi kako bas raubuje u najgušćoj travi, lenjo se prevrćući bez uobičajenog praska na površini. Jasno je da u takvim uslovima nije lako zabacivati skupe voblere (varalice), pogotovo ako se lovi sa obale jer mnogi ostanu zakačeni na trsku ili debele podvodne izdanke lokvanja koji se ne mogu izčupati ili pokidati snagom najlona. Dobrim izborom voblera mogu se izbeći suvišni gubici, a uspeh u ribolovu može da bude odličan.
Opis i građa:

Bas je riba tamnozelene boje sa tamnim mrljama sa obe strane, po sredini tela ima horizontralnu prugu veoma različite širine, dok je sa donje strane svetlo zelen pa sve do bele boje. Leđno peraje je skoro odvojeno i sastoji se od 9 bodlji, dok nastavak leđnog peraja sadrži 12-13 mekih zrakastih delova. Micropterus na grčkom znači malo peraje, dok je salmo takođe grčka reč i znači pastrmka. Verovatno je otuda i jedan od njegovih danas odomaćenih naziva kod nas "pastrmski grgeč". Završetak gornje vilice dopire do iza granice oka, što nam ukazuje da se ovde radi o "velikoustom" basu. Kako kod nas nema više vrsta basova kao u Americi, mi ga jednostavno zovemo bas.
Konačno zaštićen i kod nas
Razmnožavanje:

Bas se mresti kada temperatura vode dostigne 16°C. Kod nas je to u zavisnosti od godine, od aprila pa nadalje. Bas voli praviti gnezdo u tihoj vodi bogatoj vegetacijom. Gnezda su obično na dubini od pola do dva i po metra. Ženka polaže od 2000 do 43000 komada jaja, nakon čega je mužjak otera i on dalje čuva gnezdo. Tokom perioda čuvanja gnezda, mu镳jak se ne hrani, ali napada sve uljeze, uključujući i varalice. Mlađ se izleže nakon 5 do 10 dana i ostaje na okupu pod okriljem oca. Mužjak ih čuva i po nekoliko dana nakon izleganja. Mlađ se u početku hrani zooplanktonom i larvama insekata. Kada dostignu 5 cm, postaju aktivni predatori.
Mamci i pribor za lov:

Bas se kod nas lovi uglavnom voblerima i leptirastim varalicama manjih brojeva od 1-3. Malo ko lovi mamcima od meke plastike namenjenih upravo lovu basa, a gotovo niko ne lovi mušicarskom tehnikom. Kada je reč o voblerima baš rado uzima skoro sve oblike tog mamca: vretenaste, zdepaste, izdužene u obliku lista itd. Međutim, neki od njih pokazuju se , i pored solidne lovnosti, prilično nepodesnim za lov u mirnoj i zatravljenoj vodi. Da bi vobler bio uspešan i uopšte primenljiv u takvim uslovima, treba da ispunjava nekoliko važnih zahteva. Idealan vobler za lov basa na kanalima treba da ima sledeće osobine: da bude obavezno plivajuci, sa dugom ravnom pločicom, da bude dužine 5-7 cm i težine 8-12 grama. Površina horizontalnog preseka bi trebalo da je jednaka ili veća od površine vertikalnog preseka na najširem delu tela. Iz toga proizilazi da je forma tog voblera zdepasta odnosno okruglasta. Kada je u pitanju boja, ne može se sa sigurnošcu sugerisati bilo koja kombinacija ili nijansa. Jedina koja se može preporučiti je univerzalno dobra kombinacija srebrnkastih i žutih bokova sa crnim leđima. Dobro se pokazala i popularna kombinacija boja "Fire tiger" kao i dvobojna kombinacija gde je presek boja izražen u zadnjoj trećini dužine voblera. Aerodinamičnost tako zamišljenog voblera je dobra što je značajno za precizno zabacivanje i pogađanje otvora u lokvanju ili okana u drezgi. Duga i ravna pločica, pri naglom i brzom povlačenju, na kratkom putu, dovodi vobler na optimalnu dubinu uz snažne vibracije. Čim se zastane sa povlačenjem, zbog velike površine horizontalnog preseka, vobler brzo ispliva na površinu pod dejstvom sile uzgona. Duboki useci ili okna u lokvanju ili travi su mesta u kojima se uvek može očekivati napad basa. Ako ga tu potražimo voblerom vretenastog oblika, šanse za napad krupnijeg primerka će biti male. Takav vobler posle pada na površinu vode i povlačenja, lagano i ravnomerno "hvata dubinu". Pošto je dužina puta kroz slobodnu vodu mala, on neće zaroniti na optimalnu dubinu gde se nalaze krupniji primerci. Zdepasti vobler će na istoj dužini puta, sa dva tri nagla potezanja, zaroniti do potrebne dubine i vraćati se ka površini praveći zbog oblika tela snažne i trenutne vibracije. Zbog svega toga, vrlo je verovatno da će izazvati na napad i basove koji se nalaze bliže dnu. Takav vobler se takode vrlo dobro kontroliše u pogledu određivanja i brze promene položaja u odnosu na prepreke u vodi. Kod zaobilaženja i preskakanja prepreka jednostavno se zastane sa povlačenjem da bi vobler naglo isplivao na površinu, pa se onda laganim povlačenjem uz vizuelnu kontrolu provuče između prepreka. Sve te prednosti naročito dolaze do izražaja kada se lovi sa obale i kada vobler treba da pređe celu širinu kanala. Ako bi se takav vobler tražio među onima koji se serijski proizvode, najbliži bi mu bili Poes-ov "Super Cedar", Storm-ov "Wiggle Wart", Bomber-ov "Model A" i rapalini modeli "Fat Rap" i "Rattling Fat Rap". Slične modele prave i mnoge druge firme kao Mans, Norman Lures... Kod nas je nabavka tih modela za većinu ribolovaca problematična. Najpristupačniji su vobleri firme Rapala a univerzalni model "Shad Rap" 5 i 7 cm pokazao je i u tim uslovima odlične rezultate. Mane su im što se teško kontrolišu i sporo isplivavaju a i cena ima je prilično visoka. Grafoprometovo "Ružno pače" od 5cm je odličan vobler, a proizvodi se i u tonućoj i u plivajućoj verziji.
Ako se peca sa obale dobro je imati alatku za spašavanje voblera zakačenih na prepreke. Za izradu su potrebna tri duža eksera od kojih se pravi "cengela". Ona se veže na kraj oko 30 m dugog ribarskog konca debljine 2,5-3 mm, a ispod nje se postavi olovni uteg težak 100-150 grama. Preciznim nabacivanjem u travu oko mesta na kome je zakačeni vobler on se najčešće izvuče zajedno sa komadima počupane trave. Pošto se lovi većinom po sunčanom vremenu zbog jakog obleska vode nije na odmet imati polarizacione naočare za ribolov. Što se pribora za lov tiče, preporučuju se štapovi od cevastog fiberglasa, dužine oko 2,5 m koji u odnosu na skupe grafitne štapove imaju niz prednosti.


BUCOV:



Lokalni nazivi: pegunca

Max. dužina: max 40cm.

Max. težina:

Vreme mresta: od maja do juna.
Opis i građa:

Gornja strana glave i leđa su tamni sa zelenkastim prelivom, a bokovi tela i trbuh su srebrnaste boje. Osim repnog, sva peraja imaju crvenkastu boju pri osnovi, a po obodu su siva. Obično narastu i do 40cm. od 15 do 25 cm a postoje podaci da dosežu i do 40cm. Uzduž bočne linije ima 57 do 70 komada sitnijih krljušti. Ko zna zašto, ali u svakom slučaju neopravdano, kod nas je praksa da se naziv bucov koristi za bolena.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Hrane se faunom dna i larvama riba. Za razliku od bolena, kome je nalik, ne hrani se kederima. Žive u mirnijim vodama crnomorskog sliva i nemaju privrednog značaja.
Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu, na šljunkovitoj podlozi. Plodnost mu je od 20000 do 40000 jaja. Na prednjem kraju tela i na glavi, u periodu mresta, kod mužjaka se javljaju bradavičasti naraštaji.


CRVENPERKA:



Lokalni nazivi: krasnoperka, crvenooka

Max. dužina: do 40cm.

Max. težina: do 2 kg.

Vreme mresta: od aprila - do juna.
Opis i građa:

Prosečna dužina odrasle jedinke iznosi između 20 i 30 cm, a kapitalaca težine preko pola kilograma i 35 do 40 cm. Najteži poznati primerci crvenperke bili su preko dva kilograma, ali su to mahom bili hibridi iz ukrštanja sa deverikom ili drugom krupnijom ribom iz familije ciprinida. Crvenperka se od belice razlikuje po položaju usta, više su uzdignuta, po oštrom prelazu između trbuha i podrepnog peraja, kao i daleko povučenom leđnom peraju prema repu.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

otiče prvenstveno iz velikih jezera, prirodnih i veštačkih, ali i iz manjih voda kao što su bare i iskopi. Može se naći i u mirnijim odsecima tekućih voda uz deverike. Crvenperka boravi u blizini vodenog rastinja kao što je lokvanj, drezga, šaš, trska. Ređe izlazi na otvorene vode, a tokom zime se u jatima povlači u dubine. Po položaju usta može se zaključiti gde i kako crvenperka hvata insekte. Hvata ih na površini vode i to isključivo tokom dana pri sunčevoj svetlosti. Ponekad se mogu primetiti kako svojim leđnim perajima seku vodu ostavljajući blage talasiće iza sebe. Crvenperka voli bistru vodu. Kao i štuka i crvenperka se uglavnom oslanja na čulo vida. Vode bogate crvenperkama često su isto toliko bogate i štukama. Njeno omiljeno boravište je u vodama punim rastinja, a najradije boravi u širokim poljima šaše i trske koja po pravilu nude obilje raznovrsne hrane, pre svega sitne životinjice. Dakle, treba je tražiti među vodenim biljem.
Razmnožavanje:

Crvenperka je prava letnja riba. Posle mresta u periodu od aprila do juna, u zavisnosti od pojedinih voda, dobro se lovi sve do jeseni. Polnu zrelost crvenperke dostižu sa tri ili četiri godine života. Mrešćenje je u proleće. Plodnost je 96 000-232 000 jaja. Jaja se odlažu na biljke. U dijametru imaju oko 1,5 mm
Mamci i pribor za lov:

U ribolov na crvenperku ide se plovkom (prirodno je da i ovo pravilo ima izuzetaka). Najpogodniji su oni mamci koji sporo tonu ili oni koji ostaju na površini vode. Između ostalih takvi su hleb, crvi. Posle zabacivanja plovak se na površini vode mora brzo uspraviti jer se često dešava da se mamac zgrabi još u fazi tonjenja. Sem toga češće se mora zabacivati i to daleko i precizno da bi se imalo uspeha u izlovljavanju jata uz ivicu polja obraslog šašom. Ribolov vaglerom je izuzetno povoljan metod. Koristi se za lov ispod površine vode tako da se između gornje olovne kuglice na struni i granička plovka iznad ušice ostavlja dovoljno slobodnog prostora po kojem se mamac bez problema može kretati. Zatezanjem strune mamac se diže a otpuštanjem i labavljenjem se spušta na postavljenu dubinu. Kada se koristi providna vodena kugla onda se preporučuje kugla manjih dimenzija jer veće proizvode jak pljusak prilikom dodira sa površinom vode, pogotovo ako se izbacuje na veću daljinu. Jato crvenperki se lako može uplašiti i razbežati usled nepažljivog ubacivanja hrane. Međutim, ove ribe se manje plaše od montaže unete u vodu i bez zazora prihvataju i mamac na većoj udici. Uobičajeno je korišćenje najlona od 0.20 mm na štapu od 3 do 4 m sa stacionarnom rolnom. Odgovara udica veličine 14 i manje u zavisnosti od vrste mamca. Podrazumeva se da se hranjenje riba uvek isplati. Komadići prepečenog ili starog hleba magično privlače crvenperku, ponekad čak i onda kada vetar duva sa obale prema otvorenoj vodi. Loptice hrane koja se ubacuje na dno treba da sadrže deliće koji će se posle rastapanja loptica dizati ka površini. Mešavina treba da bude takvog sastava koji će omogućiti brzo razlaganje ubačenih loptica. Provereni, klasičan način primamljivanja riba predstavlja fiksiranje na dnu komadića starog hleba u odgovarajućoj mreži. Crvenperke su u pravom smislu reči uporni i čvrsti borci pa zbog toga zakačenu ribu treba što pre izdvojiti iz jata kako se ostale nebi uznemirile i razbežale. Kapitalci se najčešće nalaze u sredini jata ili ispod njega. Ponekad se mogu uloviti i veštačkom mušicom. Crvenperka spada u malobrojne ribe koje se uspešno love na mušice, ukoliko posle njihovog dodira sa površinom vode nastanu "izdajnički" kružići, talasići na vodi koji će svakako privući pažnju crvenperke koja traga za insektima.


BODORKA:



Lokalni nazivi: žutooka, zlatooka, platika, grunec, siruna

Max. dužina: 30 cm

Max. težina: 600 gr

Vreme mresta: od aprila - do juna
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Bodorka se smatra redovnim stanovnikom svih slatkih voda, u nekim vodama je najmnogobrojnija vrsta ribe. Vrlo je prilagodljiva pa opstaje u svim rečicama, potocima, mrtvajama, ali i u velikim rekama i (čak i u akumulacionim) jezerima. Neke varijante bodorke žive i u morima niskog saliniteta, a nema ih u brzim i hladnim vodama, dok izgleda podnosi i vode osrednjeg kvaliteta. Često se javlja u donjim delovima reka sa pastrmkama. Živi u gustim jatima sa rođacima raznih uzrasta. Naseljena je posvuda a najviše je ima u rekama dunavskog sliva. Ljubitelj je mirnih isporotekućih voda sa puno podvodnog i priobalnog rastinja. Najviše se zadržava namestima bogatim trskom i rogozom. Pored ovog, voli tvrdo dno gde voda nanosi i taloži prirodnu hranu (larve insekata, mekušci i sl., biljni izdanci, otpaci, alge leti i podvodna mahovina i insekti koji padnu na vodu ili tek izašli iz čaure), i duboke zone gde se oseća bezbedno od prirodnih neprijatelja. U proleće, posle topljenja leda, drži se samo obale i u rekama i u jezerima. Iz reka često odlazi u zalive i mrtvaje vezane za reku i posle opadanja vodostaja. Posle mresta, bodorka se može naći na celom toku reke osim u najbržim delovima. Kada se u rekama pojavi trava, odlazi u zaliv. Za vreme letnjih vrućina traži dublja mesta ili se zavlači u podlokane obale i korenje drveća. Travnate terene ne voli, pa se nalazi na čistinama između njih. Bodorka voli peskovito dno i, za razliku od crvenperke, nalazi se na dvadesetak cm od dna. Glavna hrana bodorke su vodeno bilje i larve raznih insekata.
Opis i građa:

Izgled bodorke je skoro svima poznat jer je to prva riba koju početnici upecaju. Karakteristike su joj: krupna srebrnasta krljušt koja se lako čisti i koje ima 42 do 45 komada po uzdužnoj brazdi (koja je jako naglašena), peraja su žuta, zavisno od temperature vode, kada prelazi u narandžasto-crvenu boju, pogotovo u zimskim uslovima kada je voda hladnija, dok joj je oko zlatno-žute boje sa karakterističnom mrljom u gornjem delu oka pa joj odatle i potiče jedan od naziva, zlatooka. Iris oka je crven. Trbušna i analna peraja su ponekad žuto-narandžaste boje, a ostala uglavnom sivosmeđa. Telo bodorke je lagano spljošteno bočno, ali je produženo. Leđa su joj crnkasta sa plavim ili zelenkastim odsjajem. Bokovi su sivosrebrnasti. Leđno i repno peraje su zelenkasto-sivi sa crvenkastim prelivom. Grudna peraja su bledozućkasta, a trbušna crvena. Leđno peraje se nalazi uspravno nad trbušnim perajima. To su boje obične rečne bodorke kojih ima nekoliko varijeteta u zavisnosti od uzrasta i okoline u kojoj živi. Vrlo je slična crvenperki, pa je oni manje iskusni ribolovci težko razlikuju. Može da dostigne težinu do jednog kilograma, ali se lovi ona sitnija. Živi u jatima, pa kad ovo naiđe, može te ga zadržati prihranjivanjem, a tada budite sigurni da će vam čuvarka biti puna. U većini slučajeva, ne prelazi dužinu od 30 cm i težinu od 600 g. Veci primerci su izuzetno retki. Postoje brojni hibridi sa bodorke sa deverikom, uklijom ili crvenperkom, morfologija kojih se znatno razlikuje.
Razmnožavanje:

Mresti se od aprila do juna kada je temperatura vode iznad 12o stepeni. Mresti se u travnatim ili šljunčanim područjima ali uvek u plitkim zonama, ne dubljim od jednog metra i često uz obale. Sve ženke iz iste grupe polažu jaja istovremeno na istom mestu. Plodnost jedne ženke je od 5000 do 100 000 jaja. Desetak dana nakom oplođenja iz jaja izlazi mlađ. Tokom posebno toplih godina bodorke se razmnožavaju dva do tri puta godišnje. Rast mlađi je spor pa treba čekati i do tri godine i veličinu od 15 cm da bi potomstvo počelo sa razmnožavanjem.
Mamci i pribor za lov:

Stariji ribolovci ne vole da pecaju bodorku. Nju i nije baš lako uloviti, pa se većem ulovom malo ko može pohvaliti. Bodorka je uvek sita, a i kada nije, mamac ne uzima energično kao druge ribe. Često čujemo da je pecanje bodorke dobra škola za ribolovce početnike. Uz odgovarajući mamac bodorka se može pecati tokom cele godine. Lovi se i noću pri veštačkom svetlu kojim se primamljuju i druge ribe. Osetljiva je na promenu vremena, pa se uzavisnosti od te promene može nalaziti pri dnu, na sredini ili pri samom vrhu vodene površine. Provereno je da pred promenu vremena ne grize. Ako ne pogodimo dubinu, ulova neće biti ni u vreme kada grize. Jelovnik širok, od biljne hrane, preko trave i rastinja sa dna, do hrane životinjskog porekla. Najčešće se lovi na mesnog crvića. Kako? Prvog crvića navucite celom dužinom na udicu 14, a jednog zakačiti da jednim delom slobodno leluja i mrda u vodi, što privlači pažnju ribi koja onda brzo i hitro napada. Sem ovog mamca, odlična je i crvena glista, ruša od belog hleba, mamac od sojinog brašna, ali su ovi mamci nesigurni jer ih okolna sitna riba brzo skine. U rano proleće kada je ostala riba tek probuđena iz zimskog sna, a neke zanete prirodnim nagonom za produženje vrste, bodorka svojom agresivnošću uzima hranu i za vreme mresta, pa se često dešava da skoro svaka ulovljena bodorka ima utrobu punu ikre, što znači da je u ovo doba godine najaktivnija, pa je tada ribolovci masovno love. U ovo doba godine nije potrebna neka posebna hrana da bi smo je zadržali na mestu lova, dovoljno je pomešati stari hleb sa koncentratom za piliće, uz dodatak šaku-dve mlevenog prženog suncokreta, malo prženog semena konoplje tucanog u avanu, dodati miris anisa ili vanile, ovo dobro umesiti, praviti kugle da su malo čvršće, veličine pesnice, i bacati ih na mesto pecanja. Ako želite da hrana bude jača ubacite jednu do dve šake crvića koje umešate u hranu. Još bolji efekat postići će te ako hrani dodate malo pileće krvi što kod bodorke izaziva poseban nagon prema hrani.

Prvo i osnovno je da odaberete dobro mesto sa čvrstim dnom i pristojnom dubinom, bogato travnatim lejama. Kada prilazite vodi i sve vreme lova budite tihi bez mnogo kretanja i trupkanja. Vrlo je osetljiva na zvucne vibracije i sumljive senke, i tada brzo napušta mesto jer je vrlo plašljiva i oprezna riba. Ovo ne mora da znaci da vam neće doći novo jato, jer je bodorka riba pokreta, stalno se kreće i zato je ima duž cele obale.

Teleskopski štap nikako kraći od 4 m, može samo duži, najlonski konac debljine od 0,10 do 0,14 mm, lak plovak vretenastog oblika koji se lako potapa. Bodorka ne trpi otpor, čim ga oseti ostavlja mamac i odlazi. Prilaz mamcu joj je brz i nervozan, pa zato treba biti oprezan i brz na kontri. Plovak opteretiti tako da iz vode viri samo antena i obeleženi vrh plovka. Kako opteretiti plovak i rasporediti olovca? Prvo i osnovno, morate voditi računa da vam olovca koja koristite budu iste težine, nikakve kombinacije sa olovcima različite tezžine ne dolaze u obzir. Kada raspoređujete olovca vodite računa da vam prvo bude udaljeno od udice 25 cm a zatim vršite raspored prema vremenskim uslovima. Ako je mirna voda olovca treba grupisati ravnomerno, kod protočne vode preneti opterećenje prema plovku, ako je vetrovito a voda stajaća opterećenje ide ka udici. Mamac treba da bude pri samom dnu.


CIKOV:



Lokalni nazivi:ČIKOV

Max. dužina: do 30 cm.

Max. težina:

Vreme mresta: od meseca - do meseca.
Opis i građa:

Po izgledu podseća na jegulju ili zmiju. Ima dugačko telo, spreda skoro cilindrično. Gubica mu je spuštena nadole i na njoj se nalazi deset brkova, od kojih je šest najvećih na gornjoj, a četiri manja su na donjoj usni. Sva peraja su mu zakrugljena. Trbušna peraja su malo i daleko iza grudnih. Krljušt mu je sitna i pokrivena debelim slojem sluzi, pa je skoro neprimetna. Po leđima je žutomrke boje, sa crnim pegama. Stomak mu je žut, ponekad crvenkast, a po bokovima se pružaju dugačke crne trake, od kojih je sredina znatno šira.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Riba nizijskih voda crnomorskog sliva. U drugim slivovima Srbije ga nema. Naseljava tihe, mirne vode, mrtvaje, kanale sa muljevitim dnom i ne voli velike dubine. Može da preživi i u uslovima gde bi svaka druga riba uginula. Uz pomoć jednog creva apsorbuje kiseonik iz vazduha i stvori rezerve, pa može ukopan u vlažnom mulju da opstane i po mesec i više dana.
Razmnožavanje:

Vreme mresta je nedovoljno jasno. Prema nekim zapažanjima, ikru baca u decembru, prema drugim u proleće, a prema trećim dva puta godišnje, zimi i u maju. Najverovatnije da mrest počinje u rano proleće i traje dosta dugo. Ženka je plodna i položi oko 150.000 jajašaca ikre, koju lepi za vodeno rastinje. To objašnjava neobičnu brojnost čikova na mestima gde mu ne preti opasnost od grabljivica.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se vađenjem mulja ili vršama, lako i dugo se čuva u akvarijumima i raznim kantama na čijem dnu ima nekoliko santimetra muljevitog peska i nesto vode. Čikov je izuzetan mamac za soma, a osim soma čikova rado napadaju i štuka, smuđ, bolen i jegulja. Čikov je i najpouzdaniji meteorolog. Mozete ga drzati u akvarijumu i posmatrati njegovo ponašanje. Dan-dva pre promene vremena cikov se uznemiri i sa dna akvarijuma izlazi na površinu vode po kojoj nervozno pliva do pred samu promenu vremena ili pojavu vremenske nepogode.


LINJAK:



Lokalni nazivi: linj, linis

Max. dužina: 84 cm.(po zapisu iz jugoistocne Evrope)

Max. težina: 8 kg.

Vreme mresta: od maja - jun,a ponekada i avgust
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Linjak je (globalno) stanovnik stajaćih i sporotekućih voda : bara, jezera, nižih delova reke, mrtvaja, rukavaca. Živi u plitkoj zamućenoj vodi koja sadrži mnogo vodenog bilja te spada u tipične barske ribe. Obično živi na dnu, i ne napušta ga , već po njemu rije tražeći hranu. Linjaku je dovoljna i najmanja količina kiseonika. Ako živi u tekućim vodama bira mesta gde se najviše taloži mulj, jer grabljivice izbegavaju takva mesta. Naseljava naše kao i vode skoro cele Evrope, a prenet je i u Severnu Ameriku, Sardiniju, Australiju, Novi Zeland. Najviše je rasprostranjen u srednjoj i južnoj Evropi kao i u srednjoj Aziji. Posebno voli blato i glinovitu podlogu sa gustom vegetacijom. Može da preživi u vodama u kojim skoro nema kiseonika ili neko vreme da živi izvan nje, da podnese visoke letnje i niske zimske temperature i da se zakopava u mulj. Više voli topliju vodu i zato Severni delovi Skandinavije i bivseg SSSR-a mu nisu baš privlačni. Sve ovo čini linjaka neosetljivim na fizičke vode, pa zato i može da nastane i male, zarasle bazene u kojima bi mnoge druge ribe uginule.
Opis i građa:

Linjak je nalik na većinu šaranskih riba, a i član je te najbrojnije familije. Kao jedini predstavnik istoimenog roda, zastupljenog u celoj Evropi, pronašao je zavidno mesto i na trpezi. Telo mu je relativno zdepasto i izduženo, pokriveno gustim slojem sluzi, i veoma sitnim krljuštima, pa kažu da je "mastan" kao som. Sa njim ima još jednu sličnost, a to su brkovi, ali samo jedan par. Sva peraja su obla, s tim da su veća i deblja kod mužijaka i predstavljaju karakter za raspoznavanje polova. Repno peraje je slabo usečeno. Obodi svih drugih peraja su zaobljeni. Već od druge godine , mužjaci se razlikuju od ženki , jer im je negranati zrak u trbušnim perajama zadebljao. Trbušna peraja su karakteristična za determinaciju poliva, te su kod mužjaka veća i prelomljena, a kod ženki su mala i zaobljena. Obično narastu do 30 cm i 250 g,u dobi od 3 do 4 godine. Retko narastu duži od 50 cm i 2 kg. Postoje zapisi iz jugoistočne Evrope, o ulovima linjaka do 70 cm i do 8kg. Na prvi pogled se čini da uopšte nema krljušti, ali one su sitne i duboko usaŵene u kožne nabore. Iako je nezahvalan za cipšćenje, to ćete najlakše obaviti uz pomoć dudove kore, ili uz malo sirćeta u vodi. Usta su mu terminalna, na gore usečena, što je u vezi sa načinom ishrane. Međutim, ono po čemu se odmah razlikuje od drugih riba je njegova boja; "močvarno" zelena (tamna) osnova sa zlatnim sjajem, sa nijansama od zućkasto smeđe do zelenkasto sive na bokovima, što ga čine prepoznatljivim. Trbuh mu je žut, a svetlocrvene oči. Usta linjaka su postavljena koso nadole, a na kraju gde se sastavlja gornja i donja usta ima brčiće. Dublje u ustima se nalaze zubi u jednom redu i povijeni unutra. Boja je u direktnoj zavisnosti od sredine u kojoj živi, te su i variranja velika.
Razmnožavanje:

Mresti se u plitkim vodama, u kasno proleće i rano leto (od maja do avgusta). Mresti se na temperaturi vode od 22 do 24 stepena. Obično i najčešće se mresti u maju i junu. Plodnost je do 900 000 jaja. Jaja imaju u dijametru 0.8 do 1mm. Embrion se u jajnim opnama razvija 3 do 6 dana. Sitnu i lepljivu ikru odlaže na plitka mesta, vodene biljke i samo dno, pri temperaturi od 20ºC. Mala zelena jaja izlegu se za šest do osam dana u larve, koje poseduju lepljivu žlezdu kojom se prilepe za listove biljaka i tako ostaju još nekoliko dana. Kada apsorbuju žumance jajeta počinju aktivno da se hrane zooplanktonom, planktonskim larvama rakova i insekata, crvima i drugim sićušnim životinjama koje čine faunu dna. Intenzivno se hrani samo leti, a pri temperaturi od 4ºC prestaje da se hrani. Tada se zakopava i prelazi u zimski san, kao i druge šaranske vrste. Pri naglom zagrevanju vode, fiziološke funkcije organizma bivaju mu poremećene. U tim slučajevima prekida sa hranjenjem, leže na dno i miruje, u vidu letnjeg sna. Polnu zrelost dostiže u trećoj ili četvrtoj godini života, pri dužini od 20 cm. Iako mužjaci sazrevaju ranije od ženki, brzina rasta je u korist ženki. Maksimalna dužina je 70 cm i težina 8 kg. Krupniji primerci su uobičajeni samo za ribnjake, dok se u ostalim vodama kapitalcima smatraju i primerci od 2kg. Veoma je cenjen u ishrani, jer ima belo, sočno i ukusno meso i uzgaja se kao dodatni prinos u šaranskim ribnjacima. Zbog kvalitetnog mesa cene ga i sportski ribolovci naročito u Zapadnoj Evropi.
Mamci i pribor za lov:

Najbolje se lovi na larve komarca. Prirodni neprijatelji su štuka, som i smuđ. Postavlja se pitanje kada linjak najbolje grize. On nije manje pametan od ostalih riba iz svoga roda. Osetljiv je na duge senke u vodi, sneg, jači vetar severac i hladnoća utiču tako da ponekada uopšte ne uzima hranu. Plašljiv je samo na prvi pogled, jer kada treba zna da bude i napastan čak ponekada i brutalan. Tada jede i svoje potomstvo. Oni koji smatraju da je lenj, greše. Za lov linjaka potrebno je strpljenje i uporno sedenje. U privrednom pogledu značajan je kao dopunska riba za gajenje u ribnjacima , a poželjna je riblja vrsta za sportski ribolov.


SARAN:





Lokalni nazivi: krap, krmača, dunavski lisac

Max. dužina: do 120cm i preko 40 godina

Max. težina: preko 30 kg

Vreme mresta: od 2. maja do 15. juna

divljak - C. c. morpha regina

ribnjački, golać, unger - C. c. morpha hungaricus
Opis i građa:

Šaran je najznačajnija riba ravničarskih reka kako sa sportskog, tako i sa gastronomskog, a i privrednog aspekta. Od svih riba najčešce se nalazi na našim trpezama (ribnjački šaran - golać). Ribnjački šaran je selekcionisan da ima što veći prirast uz obilje hrane. Profil index* divljaka menja se između 3,5 do 4,5, telo mu prikrivaju velike krljušti, od gore je braon, sa strane zlatno žut, a stomak mu je svetlo žute boje. Profil index* ribnjačkog šarana je 2 do 2,5.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Bira obično kanale, jezera, pa i mirnije reke, pa ga stoga u Dunavu ređe nalazimo. Postoji i tzv. Češki šaran, koji takođe spada u ribnjačke šarane. On ima krljušti, ali se mnogo razlikuje po obliku od pravog divljaka. Zdepast je i ima izrazito strma leđa. Pravi dunavski oklagijaš je riba vretenastog oblika i naseljava gotovo sve nizijske reke. Iz Evrope je preseljen u Severnu Ameriku i Australiju. Često ga zovu i "dunavski lisac", jer dugo ispituje mamac, pa ga je teško uloviti.
Razmnožavanje:

Mresti se od aprila do maja, kada izbacije od 200000 do 700000 jajašaca koja se razviju za 8 dana.
Mamci i pribor za lov:

U povoljnim uslovima postiže velike težine, ali mu borbenost nije u srazmeri. Zakačen na udicu, brzo se predaje. Uboden na udicu, pronaći će i najmanji zapon da obmota najlon oko njega, a onda zbogom. Na kamenitim delovima reke držaće se dna da bi najlon prerezao na kamen ili školjku. Njegovo telo je gomila mišića (ne predaje se do poslednjeg časa). Kao svoje stanište, od koga se ređe udaljava, obično bira potopljene panjeve i stabla koja su duže vreme u vodi. Ovakva drva su načeta crvima, koji su mu, pored školjki i puževa, glavna hrana. Najčešce mesto za lov se pronalazi posmatranjem površine Dunava. Tako se uočavaju karakteristični klobuci koje šaran pravi pri hranjenju. Kada se utvrdi da se radi o potopljenom deblu, na najlon se vezuje samo olovo, pa se pretragom po dnu određuje dubina i položaj potopljenog drveta. Na ovakvim mestima je obično pogodno koristiti jedan do dva stapa. Riba se uglavnom kreće uz krajeve stabla. Ako ne odredimo tačan položaj stabla i pojedinih grana, sigurno ćemo mnogo više kačiti i kidati najlona i udica, a drmanjem štapa šaran će se rasplašiti.

Štapovi

Za ovakav način ribolova potrebni su izuzetno snažni štapovi, jer je ribu neophodno što pre izdići od dna i potopljenog debla. U suprotnom, šaran će se uplesti u granje, što je unapred izgubljena bitka. Dvodelne "germine" su još uvek nezamenljive, a nemali broj ribolovaca još uvek koristi snažne bambuse. Dugacak štap se više savija, sto je neophodno izbeći, a i pogodan je za lov iz čamca. Na mestima gde su potopljeni panjevi, voda je uglavnom vrlo jaka, pa je potrebno i teže olovo. Idealan štap je duzine 240cm, bacačke tezine 70-150 ili 100-200 grama. Štapovi od karbona, odnosno mešavine karbona i fibera, takode se mogu koristiti.

Najloni

Pošto se ovde ne preporučuje zamaranje dok se riba ne odvoji od stabla, najloni tanji od 0,45mm ne dolaze u obzir. Znači nikako istegljivi, jer se ribi ne sme dati prostora da se negde zavuče. Ipak ne treba ni preterivati, deblji najlon je vidljiviji, a povećava otpor vode, pa je samim tim potrebno stavljati i teže olovo. Šaran je izuzetno oprezna riba i ako oseti prevelik otpor, nece se prevariti. Nikako ne stavljati predveze. Jedna udica direktno vezana (bez putila), graničnik obično od ventil-gumice (najjednostavnija i najjeftinija varijanta) i klizajuće olovo. U zavisnosti od dubine i brzine vode, stavlja se olovo težine 70-120 grama. Kad se lovi šaran nikad ne treba stavljati dve udice zato što se jedna udica uvek uplete u granje.

Mašinice

Pošto ovde popuštanja nema, većina ribolovaca steže kočnicu do kraja, jer ako šaran krene svojim putem, već je pod stablom. Mnogi ribolovci koriste stari način ribarenja na namotače. Možda ce mnogi na ovo odmahnuti glavom, ali ovakav nacin ima svoje prednosti. Mašinice koje se preporučuju za ovaj vid pecanja su Quick 330 i 440, Kardinal 57, 155 i 77, Mitchel 300, 306, 410 takođe i nezaobilazni Shakespear-ov Prezident i Ambideks. Kao što vidite, izuzetno jake mašinice velike snage, uglavnom sa pužnim prenosom.

Udice

Šaran ima veoma meka usta, koja se u borbi lako rascepe, a riba se oslobađa. Oblik šaranske udice vec je uglavnom poznat. To su kratke i široke udice, malo zakrivljene, radi lakšeg kačenja.Vrh običan ili kriv (papagajke), materijal čelik, a u novije doba karbonke laserski ili hemijski oštrene. One su izvanredne za ribolov na kanalima i jezerima, gde nema zapona i gde se riba može do beskraja zamarati. Međutim, u panjevima te udice slobodno zaboravite. Isključivo Mustadove čelicne kovanice dolaze u obzir. Najpre zbog mnogo veće snage, a potom što su znatno deblje od karbonskih pa teže proseku šaranove usne. Preporučljivi brojevi u lovu su 1/0, 2/0, 3/0. Ako stavljate manju udicu, znaci 1/0, i riba savije štap, a vi je u kontri ne zakačite odmah, stavljate veću. Taj šaran ima usta da u njih može stati pesnica i mora se što pre izdići od dna pa je potrebna debela udica velike snage.

Prihrana

Prihranjuje se u manjim količinama sa probarenim kukuruzom. Male količine hrane služe samo zato da se šarani naviknu na tu hranu i da je uzimaju bez podozrenja. Riba u panjevima ima dovoljno hrane za razvoj, jer kad bi čekala nasu prihranu slabo bi napredovala. Kukuruz za prihranu mora biti tvrd, jer se u suprotnom nakupi mnogo bele ribe i rakova. Na takav se kukuruz i peca. Obično se prihranjuje uzvodno 7-10 m od mesta pecanja.

Mamci

Šaran se može loviti na durboka, zelenu glistu, običnu glistu, crviće, noklu (valjak), hlebnu ružu, gnječen hleb, kukuruz (stari i mladi), školjku, rečnog puža, rovca ribicu, baren krompir, pa čak i na tvister. Najbolji mamac od svih je nokla koja se pravi na sledeći način: 2/3 kukuruznog i 1/3 pšeničnog brašna zamesiti u hladnoj vodi (po želji obojiti i dodati mirise). U lonac staviti vodu da provri. Od smeše se odmah prave nokle veličine oraha. Nokle se ubacuju u kipuću vodu i mešaju se varjačom da se ne zalepe za dno. Kada nokle isplivaju na površinu vade se i stavljaju pod tekuću hladnu vodu. Ovako napravljena nokla kada se baci o pod mora da odskoči bar jedan metar. Dobro pripremljena na udici stoji 2-3 sata, a voda i bela riba teško je skidaju. Školjke i puževi se pripremaju tako sto se očišćeni ostavljaju na jakom suncu da se isuše. Tada postaju kao guma, pa ih bela riba teže skida. Kuvanjem takođe postaju tvrde, ali se zbog neprijatnog mirisa preporučuje da se to radi napolju. Od glista u obzir dolazi isključivo zelena ritska, jer sve ostale odmah napadne bela riba. Šaran će najbolje gristi pred porast vode, u blagom porastu i opadanju.


AMUR BELI:



Lokalni nazivi: kinez

Max. dužina: 1 m

Max. težina: 30 kg

Vreme mresta:
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Beli amur potiče iz tokova reke Amur iz velikih reka i Kini i Sibiru. U naše vode prenet iz Mađarske u ribnjake, a odatle se proširio u Dunav i njegove pritoke. Hrani se vodenim biljem i to u velikim količinama.
Opis i građa

Beli amur je biljožder sivozelenih leđa i bokova sa svetlijim trbuhom i sivim perajama. Vretenastog je oblika. Amur od 50 kg, na primer može da bude dug i do 2 m, a prosečna lovna težina mu je od 3-12 kg.
Razmnožavanje:

Mresti se na peskovitim terenima u dosta jakoj struji a njegova ikra mora putovati zajedno sa strujom da bi se oplodila. Plodnost ženki je zapanjujuća, čak i do milion komada ikre. Za razvoj ikre i mrest potrebna je temperatura vode preko 37 stepeni celzijusa, tako je u našim uslovima njegov mrest za sada samo veštački.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se težim ribolovačkim priborom sa najlonom 0,50 mm, šaranskim udicama. Tanje najlone kida kao od šale. Štapovi bezuslovno moraju biti puni, nikako šuplji. Sitniji amur prema prvim iskustvima zagrize i glistu na udici ili valjčiće od hleba umešane sa polubarenim lišćem celera, spana&263;a, zelja, deteline. Oni krupniji dolaze na mahovinu koja se hvata po kamenju i drveću potopljenim u vodu. Rado grize i svilu mladog kukuruza, list deteline, mladi kuvan kukuruz. Lovi se na dubinske mamce, ali više uspeha imaju oni koji ga čekaju na plovak, sa mamcima u srednjim slojevima. U skorije vreme od mamaca se koriste boili.


BALAVAC:



Lokalni nazivi: okun, paplajz, smrad.

Max. dužina: 25 cm.

Max. težina: 400g. ( u Rusiji je pronađen balavac od 16 kg )

Vreme mresta: od aprila do maja (ponekada i u junu)
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Vidi dobro u uslovima slabe svetlosti i u polu mraku. Imaju sposobnost hranjenja u mraku, na niskim temperaturama i mutnoj vodi. Danju su u dubokoj vodi, a noću zalaze u plićake radi ishrane. Žive u većim ravničarskim tekućicama i jezerima. Hrani se faunom sa dna. Slabo podnose deficit kiseonika u vodi. U našoj zemlji je rasprostranjen u vodama crnomorskog sliva. Balavac naseljava vode Evrope, sa izuzetkom Španije, Italije i Grčke. Nalazimo ga u većem delu Sibira, do Bajkala. Živi na dubini 3 - 5 metara, u velikim jezerima, a i u rečicama i velikim rekama. Retko se sreće na dubinama manjim od dva metra, jer izbegava sunčevu svetlost i toplu vodu. Boravi pored strmih ili stenovitih obala, jer je talasi razbijaju i nanose gliste i larve. U rečnim jezerima, kao riba noći i sumraka, živi u jamama ispod zasenčenih obala, ali najviše voli brane i mostove gde nalazi hranu i hladovinu. Posebno ga privlači larva komaraca. Građom podseća na bandara. Balavac je društvena, miroljubiva riba koja skoro celoga leta živi na istom mestu i menja ga samo kada voda postane previše topla.
Opis i građa:

Balavac pripada porodici grgeča. Nalazimo ga u svim rekama na našim prostorima. Telo mu je izduženo, a leđna peraja su mu srasla, međusobno spojena, i prošarana tamnim tačkama. Usta su poludonja. Rilo je kratko i tupo. Leđa su sivozelene boje, sa crnkastim mrljama, i imaju nejasno izražene izdužene sive pege. Bokovi su zuckasti, a trbuh belicast.Boja njegovog tela uglavnom zavisi od prebivališta. U rekama i jezerima sa peščanim dnom balavac je uvek svetlije boje nego na muljevitom dnu. Na leđnom i repnom peraju postoje tamne pege. Prednje, bodljikavo, leđno peraje povezano je sa zadnjim. Debele bodlje se nalaze i u podrepnom peraju. Kružni poklopci ( obrazi ) takođe su snabdeveni sa 11 - 12 oštrih bodlji. Ima velike buljave oči mutnoplavičaste boje. Boja tela zavisi od okoline u kojoj živi ali je najčešće svetlozelene sa tamnim uzdužnim prugama, uz to je i lepljivo i sluzavo. Krljušt mu je duboko usađena u kožu. Prosečno naraste oko 10 - 13 cm, mada ima i većih primeraka (oko 25cm), i 400 g. U nekim jezerima Rusije ulovljeni su balavci od 16 kg. Takav gigantski rast zavisi pre svega od količine hrane koje ima tokom cele godine. Bodlje su mu šuplje poput igala za injekcije kroz koje luči otrov iz potkožnih žlezda ( ihtiotoksin ), pa se posle uboda oseća intezivan i trajan bol. Glava mu je šiljata i bez krljušti sa mrežom senzornih pora. Ima osetljivu bočnu liniju.
Razmnožavanje:

Mreste se dva puta godišnje, jednom sa zime na proleće a drugi put u leto. Mresti se u aprilu i maju, ponekada i u junu, kada ženka položi 50 000 - 100 000 jaja ikre žućkaste boje, prečnika 0.8 - 1 mm. Mresti se u blizini obale reke, na šljunkovitom ili peskovitom dnu, često na poplavljenim terenima. Mrest se dešava noću i u sumrak. Ikra je vezana pihtijastom, mada ne i lepljivom sluzi, i leži u tom gustom sloju sluzi. Mlađ se izvaljuje nakon dve nedelje i izgleda ostaje na istom mestu do kraja leta, pojavljujući se u plićacima, ne dostigavši dužinu 2.5 cm. Razvoj normalnog jajeta ima veliki raspon pH vrednosti (6.5-10.5). Mladi se izležu za 5-12 dana na temperaturi između 10-15 stepeni Celzijusa. Često radi mresta prelazi u plitke vode, gde polaže od 10 do 150 000 jaja. Inače plodnost je najčešće do 6 000 jaja. Jaja imaju u dijametru oko 1 mm, o odlažu ih na biljke ili kamenje. Embrion se razvija u jajnim opnama 8 do 10 dana. Tempo rasta je spor. Polnu zrelost dostižu sa dve godine. Podnosi širok raspon ekoloških i stanišnih uslova uključujući slatku i brakičnu vodu, mutnu i zagađenu. Kad se izlegu hrane se sitnim životinjama, a kasnije larvama i malo većim životinjama. Bore se za hranu protiv sličnih vrsta.
Mamci i pribor za lov:

Iako mu je meso ukusno, i ima najmanje kostiju (samo 25), balavca ne smatraju konzumnom ribom, zbog male veličine pa im je privredni značaj mali. Lovi se udicom, a skoro nikada mrežom. Pecanje balavca možemo podeliti na tri perioda: prolećno - letnji, od trenutka vraćanja vode u korito do vremena kada temperatura vode dostigne 12 stepeni Celzijusa; jesenji, do zamrzavanja vode; zimsko - jesenji od zamrzavanja vode do topljenja leda. Balavca treba tražiti na dubokim mestima, u udubljenjima i jamama. Skoro uvek se lovi na plovak, udicama 5 - 8 i najlonom do 0.20 mm. Mamci su: komadići gliste, parčići mesa od ribe, crvići.


BALAVAC PRUGASTI:



Lokalni nazivi: šrac, smkež, admiral, general.

Max. dužina: do 20 cm.

Max. težina: varira

Vreme mresta: od aprila do maja.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Prugasti balavac koga još zovu i šrac, admiral, general, pripada porodici grgeča. U našoj zemlji nalazimo ga u rekama crnomorskog sliva. Često prodire visoko u gornje tokove reka. Hrani se faunom dna. Bolje grize za vreme mresta. Voli dublju vodu sa peskovitim ili šljunkovitim dnom. Voli takođe, brze vodene tokove a zalazi i u maticu.
Opis i građa:

Ima izduženo telo i šiljatu glavu. Leđna peraja su mu srasla i prošarana su tamnim flekama. Boja tela mu je svetlozelenožuta sa tamnim uzdužnim prugama. Krljušt mu je duboko usađena u kožu, a telo mu je sluzavo i lepljivo. Rilo mu je izduženo. Duž tela se pružaju 3 ili 4 uzdužne pruge, često isprekidane. Naraste najviše do 20 cm.
Razmnožavanje:

Mresti se u aprilu i maju, na mestima sa jačom vodenom strujom. Ženka položi do 10 000 jajašaca ikre, i to je naveći broj jaja koje može da položi.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se tokom cele godine, a najbolje dok je u mrestu jer tada prilazi obali. Za lov se koristi fini pribor ali bez plovka. Omiljeni mamac mu je crvena glista. Kao i njegov rođak balavac zna da bude dosadan i vešto skida mamac namenjen drugoj ribi. Omiljeni mamac mu je crvena glista. Nema privredni značaj.


DEVERIKA:




Lokalni nazivi: ploščić

Max. dužina: do 75 cm.

Max. težina: do 6 kg.

Vreme mresta: od meseca - do meseca.
Opis i građa:

Deverika pripada redu šarana (Cyprinioformes), porodici šarana (Cyprinidae) i potporodici Klena (Leuciscinae). Telo joj je visoko (posebno kod starijih primeraka i primeraka iz dubljih jezera) i bočno spljošteno. Mladi primerci su srebrnaste boje. Kod starijih, leđa dobijaju zagasito zelenu boju, hrbat se izdiže, odvajajući srazmerno malu glavu, sa malim, gotovo završnim, mada ipak malo niže postavljenim ustima. Usta, sa predviličnim i viličnim kostima, vrlo su mekana. ždrelni zubi su jednoredni i ima ih po 5 na svakom petom škržnom luku. Posebna karakteristika Deverike je izrazito dugo analno peraje, sa 26-31(po ruskim izvorima 24-33) žbicom. Po broju žbica, ova vrsta se može razlikovati od crnooke Deverike Abramis sapa (Pallas, 1811) sa 41-48 žbica špicera (Abramis ballerus) sa 39-46 žbica, nosare (Vimba vimba) 20-25 žbica, i krupatice (Blicca bjoerkna) sa 22-26 žbica. Deverika može narasti do 75 cm dužine i do 6kg težine, a životni vek može biti i do 20 godina, premda su prosečni primerci deverike u ulovu od 30-40cm dužine i 0,5-1,5 kg težine
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Najčešće stanište Deverike su reke, ali se sreće i u jezerima i kanalima gde ima dovoljne dubine i dovoljno kiseonika. Kao i većina ostalih ciprinida i Deverika je jatna riba, bez obzira na uzrast. Jato je uvek uniformno, sastavljeno od jedinki približno istog uzrasta, i na područjima koja nisu izrazita hranilišta i mrestilišta, uglavnom se sreću čista jata deverika. Samo na hranilištima i mrestilištima u ulovu se pored deverika mogu naći i ostale "bele ribe", kao jaz, bodorka, i dr. Aktivnost deverike zavisi pre svega od doba godine, koje određuje temperaturu vode, i od doba dana, koje određuje dinamiku ishrane. Preko zime, deverike se krtože, osim u slučaju da pronađu područje priliva toplije vode (termocentrale, kanalizacioni izlivi, dubine u lukama ispod šlepova isl.) gde ima dovoljno hrane. Sa nastupanjem proleća i zagrevanjem vode, deverike postaju aktivnije i kreću u potragu za hranom neophodnom za dozrevanje polnih žlezda i pripremu za font mrest. Mlade jedinke se hrane sitnijim predstavnicima faune dna (pužici i školjkice i dr.) Jelovnik starijih je slilčan, samo što jedu vrste većih dimenzija. U bogato zatravljenim područjima, deverike će "pasti" vegetaciju, ali ne zbog nje same, nego zbog obilja račića i larvi raznih insekata u toj vegetaciji. S proleća deverika se hrani preko celog dana, iako najintenzivnije ujutru i predveče. Sa zagrevanjem vode, vreme hranjenja se deli na jutarnji i večernji period. Sa nastupanjem jeseni i zahlađenjem, prelazi se ponovo na režim sličan onom u proleće do dolaska zime i krtoženja. U potrazi za hranom jata deverika borave i na muljevitim, i na peskovitim pa čak i kamenitim terenima. Ujutro i, u manjoj meri, predveče u leto, deverike prilaze obali iz dubine i matice reke, radi ishrane, a najveći deo vreline letnjeg dana provode u dubljim i svežijim delovima matice. Letenje noći provode u plićoj vodi. Brzina rasta deverike je vrlo promenljiva i zavisi od odlika staništa, pre svega količine dostupne hrane u njemu.
Razmnožavanje:

Mrest deverike nastupa u aprilu i traje do kraja juna pri temperaturi vode između 10 i 14µC. U plitkoj vodi (0,2-0,5 m dubine), dobro zatravljenoj vodi, deverike se mreste u društvu ostalih, njoj srodnih vrsta "bele ribe", polažuci ikru na vodenu vegetaciju. Mrest se najintenzivnije odvija ujutru, između 6 i 9 sati, na mestima zaštićenim od vetra i ne traje duže od 2-3 sata. Polnu zrelost deverike stiču već u trećoj godini života (mužjaci), a najkasnije do pete godine(ženke). ženka u zavisnosti od uzrasta tj. veličine, položi od 100 000 do 580 000 komada ikre. Deverika kod nas, kako je već pomenuto, spada u tzv. "belu ribu" i računa se kao riba III kategorije. Zakonom o ribarstvu je zaštićena minimalnom dužinom izlova od 20 cm.
Mamci i pribor za lov:

Veoma je osetljiva na promenu vremena i u to vreme je ne interesuje ponuđeni mamac. Pred kišu i oluju silazi na dno i traži rupe u kojima će se sakriti ili čak zavući u podlogu. Ne dira udicu pri severnom i severnoistočnom vetru, a dobro jede pri južnom i jugozapadnom vetru. U toplim danima aktivnija je po oblačnom vremenu nego po sunčanom. Deverika ne uzima odmah mamac, već ga drži u "trubici" i ne mrda sa mesta, a tek posle nekog vremena, kad reši da počne da guta, kreće na stranu. Lov na deveriku jednako je ispešan od ranog proleća do kasne jeseni. Najbolji period je od početka jula do kraja septembra. Tada dobro opremljeni, sa finim priborom, ceo dan možete imati dobar ulov. Sa osetljivim, dobro nameštenim plovkom i hranom lako možete namamiti viš deverika odjednom. Postoje dva uslova za usešan lov: šsto finiji i osetljiviji pribor i dobro pripljemeno mesto. Dubinski lov preporučuje se samo iskosnim ribolovcima sa dobrim refleksima, koji ne koriste čamac, te su primorani da love sa obale, na razdaljini 25 do 30 metara. Sa ove daljine treba da se koristi isključivo jako tanak najlon i jedan jedini štap. Ako lovite iz čamca on treba da bude postavljen u delu reke sa sporim tokom, 5 do 8 m iznad mesta gde želite da ubacite udicu. Budite leđima okrenutim prema vetru, tako da plovak nemogu da pomere ni vetar ni tok vode. Štap na lov na deverike bi trebao da bude što je moguće osetljiviji, tanak i savitljiv. U proleće kada deverike odlaze u plitke vode koristite štapove od bambusa, dužine 2,80 do 3 m. U drugim periodima kada riba nastanjuje dublje vode koristite štap duži od 3 m, jer što je štap kraći to je teže njim upravljati. Ako je težina deverike od 15 do 30 dkg koristite najlon 0,20. Plovak neka bude što manji, struk što uži a gornji deo što tanji. Udica od 10 do 14. Ako je težina deverike od 10 do 15 dkg koristite najlon od 0,12 do 0,15, udicu 12,16 i još lakši i uži plovak. Sa ovakvim priborom lako možete uloviti i bodorku i kečigu.


DEVERIKA CRNOOKA:



Lokalni nazivi:

Max. dužina: do 30 cm.

Max. težina: do 1 kg.

Vreme mresta: od aprila do maja.
Opis i građa:

Odlikuje se visokim telom i dugačkim podrepnim perajem. Njuška joj je ispupčena, debela i tupa. Leđa su joj tamnomodra i zelenkasta, bokovi srebrnasti, a trbuh beo. Naraste do 20cm, izuzetno do 30cm.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Crnooka deverika naseljava vode crnomorskog sliva. Dunavom dospeva do Nemačke, gde naseljava njegove pritoke. Živi u većim jatima i pri dnu ravničarskih reka i jezera.
Razmnožavanje:

Mresti se u aprilu i maju i tada mužjaci imaju bradavičaste izraštaje po glavi, trupu i unutrašnjim površinama peraja. Ženka položi oko 10000 jajašaca ikre, mada joj je plodnost 42000-150000 jajašaca. Ikru lepi na podvodno bilje.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se na isti pribor kao i deverika, a i mamci su isti kao i za deveriku. Privredni značaj joj je mali.


SPICER:



Lokalni nazivi: kesega, kosalj

Max. dužina: 35cm.

Max. težina: 1kg.

Vreme mresta: mart - maj.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u vodama crnomorskog sliva. Zadržava se pri dnu i u ušćima reka. Hrani se faunom dna.
Opis i građa:

Od drugih vrsta svog roda razlikuje se po tome što su joj usta završna i koso postavljena. Krljušti su sitne. Ima dugačku podrepnu peraju sa 38-45 žbica. Telo kesege je bočno spljoštenije nego telo deverike. Leđa su joj plavozelena, bokovi srebrnobeli, svetlucaju plavo ili crvenkasto, trbuh je crvenkastobeo. Tempo rasta je spor, za pet godina naraste do 20 cm.
Razmnožavanje:

Mresti se između marta i maja. Polno je zrela s 4 godine pri dužini 18-20cm. Lepljivu ikru odlaže na vodene biljke. Jaja imaju u dijametru 1,3 do 1,5mm. Razviće embriona u jajnim opnama traje desetak dana. Narastu do 30cm, retko do 40cm i 600g.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se lakim ribolovnim priborom, najuspešnije na plovak. Potreban je karbonski štap "takmičarac" od 5 - 6 metara iz dva ili tri dela. Debljina najlona ipak zavisi od veličine prve upecane kesege. Za pecanje u kanalima najlon debljine 0,08 - 0,10 je obično dovoljan. Koriste se udice od broja 12 do broja 16. Plovak u obliku šargarepe nosivosti od 0,3 - 1,5gr. Balansiranje olovima treba da bude dobro urađeno. Najbolje je koristiti veći broj manjih olovaca ili jednog olivetija i više malih olovaca. Za pecanje u brzacima i rekama, najlon treba da je nešto deblji od 0,12 do 0,14 mm. Koristi se nešto veći plovak oblika lopte ili kruške. Plovak treba da ima dugačku antenu i telo zbog stabilnosti. Veličina udice se bira u zavisnosti od mamca. Najbolje je koristiti udice u rasponu od 10 do 18. Klasični mamaci za deveriku i bodorku dobri su i za kesegu. Među njima mesni crvići, larve komaraca, brašneni crvi, kuvano žito, hleb i gliste su najčešće korišćeni. Za uspešan ribolov primama je esencijalna. Treba da bude teška, masna, hranjiva, tamna i lepljiva. U sebi može da sadrži samo biljne sastojke, ali kesega nece odbiti ni mesne delove. Od biljnih sastojaka tu su hleb, mleveni keks, kukuruzni griz, skrob i pšenicne, ražene i ovsene pahuljice. Od mesnih sastojaka treba koristiti mesne crviće, sitne gliste i komadiće glista. Najbolje je formirati loptu od biljne primame, a onda u njenu unutrašnjost dodati životinjske komponente. Od primame se formiraju lopte veličine mandarine i sa oko 1/2kg hrane nahrani se mesto pecanja. Nakon toga, na isto mesto se zabacuje sistem sa hranilicom u slučaju da je dubinski metod u pitanju, odnosno namamčena udica ukoliko se peca uz pomoć plovka. Za razliku od deverike, koja se nikada neće dići sa dna, kesegu možemo adekvatnom primamom dići od dna ako nam je to cilj. Primama koja to može uraditi mora u sebi imati elemente koji prilikom raspadanja isplivavaju, kao što su korica hleba i treset. Jedini razlog zašto želimo kesegu da dignemo sa dna je pecanje plovkom na mestima gde je dubina jako velika ili dno preterano zatravnjeno i prekriveno panjevima, pa je opasnost od kačenja velika. Prisustvo kesega primetićete po pojavi mehurića na površini vode, koji izlaze iz dna, dok ribe riju po primami koju ste upravo bacili. Imajte na umu da kesege ne vole dodatna dohranjivanja mesta. To ih može uplašiti. Zato kada jednom primamite ribe, nemojte dohranjivati dok god riba radi. Kada jato ode, prihranite opet i čekajte. Ugriz kesege je karakterističan. Plovak prvo blago izroni, što je znak da je kesega uzela mamac, a nakon toga se položi, drži mamac u ustima i najzad krene u jednu stranu. U tom trenutku treba kontrirati i kačenje je zagarantovano. Kesega se može pecati dubinskom metodom, plovkom i bolonjez tehnikom. Lov dubinskom metodom je najčešći na jezerima i sporotekućim vodama. U ovakvim sistemima kesega se nalazi na velikoj udaljenosti od obale i treba joj "dobaciti" mamac. Koristi se karbonski štap dužine od 3 do 4 m. Najbolje je da se vrh štapa opremi nekim indikatorom trzaja. Najlon treba da je od 0,14 do 0,16 mm. Na kraju najlona treba da se nalazi hranilica. Mesto pecanja pre početka dobro nahranite, a dohranjivanje vršite samo hranilicom. Zabacujte uvek na isto mesto. Štap postavite u pravcu toka reke. Kontrirajte kada indikator trzaja pokaže da je riba ponela mamac. Lov plovkom se ni u čemu ne razlikuje od lova bodorke plovkom. Pribor za ovakav lov opisan je na početku teksta. Plovkom se obično lovi na tekućim vodama, kao što su reke i kanali. Kontrira se kada riba ponese plovak na jednu stranu. Lov kesega bolonjez (Bolognese) tehnikom dolazi iz Italije i tamo je koriste ribolovci na brzim vodama sa jakom strujom. Za ovaj tip pecanja potrebni su karbonski teleskopski štapovi dužine 5 do 7 m. Na ovakav štap postavlja se kvalitetna mašinica. Na špulnu se namotava najlon debljine 0,10 do 0,20 mm. Plovak treba da je masivan sa većom nosivošću. Antena olovka je velika i na vrhu ima kuglu. Montira se jedna udica veličine od 10 do 18 na kraj najlona. Udica je na predvezu dugom oko 50cm i vezana je virblom za glavni najlon. Za opterećenje koriste se dva veća olova. Tehnika ribolova je jednostavna, ribolovac zabacuje sistem nizvodno i pušta da ga struja nosi na željeno mesto. Vrh štapa stoji podignut i u svakom trenutku može da da kontru. Da bi ribolov bio uspešniji voda se dohranjuje i to malo uzvodnije od mesta gde leži mamac, kako bi se pri rastapanju primame čestice primame skotrljale pravo do mesta gde vozimo plovak. Pored kesege, ovaj sistem pecanja može biti odličan i za druge vrste deverika, crnooku i nosaru.


JEGULJA:



Lokalni nazivi:

Max. dužina: 180 cm.

Max. težina: 5-8 kg.

Vreme mresta: februar-april.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Jegulja živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlanskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u braktičnim vodama na ušću. U potrazi za hranom one znaju da migriraju i do 1.000 m nadmorske visine. Društvo ljubitelja ribolova iz Galca je 1890. godine dobavilo više od pola miliona mladih jegulja iz Altane (Šlezvig) i pustilo ih u Dunav kraj rumunske obale. Pored reka, jegulja rado nastanjuje jezerca, kanale, jezera i potoke zahvaljujući komunikaciji koja postoji među njima. Posebno voli dna sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosače i stubove mostova. Pored toga, jegulje se smeštaju i u potopljenim stablima i drveću, u šupljim strmim obalama, u zapletenom korenju. Jegulja je stanovnik tame koja najveći deo vremena provodi skrivena i zaklonjena od svetla. Stalno je u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka. Najaktivnija je od nekoliko sati pre noći, pa sve do jutra. Izuzetak su dani porasta vodostaja, letnje oluje koje mute vodu, ali i oblačni i kišni prolećni i jesenji dani. Po svoj prilici jegulja se aklimatizovala u Dunavu i kasnije razmnožavala u moru. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste. Jegulja, pak, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti. Na tom putu nema prepreke (ni visoki vodopadi) koje jegulja ne može da savlada da bi dospela u more. Ne zna se pouzdano kako savlađuje te prepreke koje ni lososi ne mogu da prebrode, ali ih po svoj prilici zaobilazi prolazeći kroz vlažno priobalje. Neki tvrde da može da puzi po vlažnoj zemlji i da van vode može da provede više od 12 sati. Jegulja naseljava reke sa glinastim i muljevitim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim i peščanim dnom. Voli trsku i drugo vodeno bilje. Danju miruje u mulju, a noću traži hranu. Zimi se takodje zavlači u mulj, ponekad i 40cm duboko. Jegulja zna za jedan dan da pređe 20 do 40 km. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana. Voli bezmalo sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Jedino što bi moglo da predstavlja problem je veličina plena, jer jegulja ima dobar želudac - ali mala usta. Kad je jelovnik bogat, ume da bude probirljiva; ali kada su vremena teška, ni najmanji plen ne prođe nezapaženo.
Opis i građa:

Jegulja na prvi pogled liči na zmiju, pa je u nekim krajevima ne smatraju ribom i ne koriste kao hranu. Telo joj je dugačko i skoro savršeno cilindrično, samo joj je rep malo spljošten. Glava joj je mala i konusna, a na njoj se nalaze male oči i dva para naglašenih nozdrva na gubici koje su značajne za njeno čulo mirisa. Donja vilica joj je nešto duža, a u obe su usađeni mali oštri zubi. Ima velika usta sa puno malih sitnih zuba. Oči su joj žućkastosrebrnaste i male. Uski škržni otvori su joj znatno pomereni unazad. Leđno i podrepno peraje su vrlo dugačka i, zajedno sa repnim, spajaju se u jedno jedinstveno peraje, koje obuhvata celu zadnju polovinu tela. Trbušnih peraja jegulja nema. Meke žbice peraja pokrivene su debelom kožom, pa se jedva primećuju. Samo pektoralna peraja odaju da ova životinja pripada ribama. Ako skinemo gusti sloj sluzi, videćemo da joj je telo prekriveno osetljivom i vrlo dugom krljušti, uglavnom nepravilno raspoređenom, tako da se ne poklapa. Sitne ljuske ispod sloja sluzi ne vide se kod primeraka mlađih od četiri godine. Boja joj se menja kako stari. U principu je crna ili braon sa gornje strane, a žuta ili srebrna sa trbušne strane. Boja tela joj je različita i kreće se od tamnozelene do sivocrne. Zavisi i od polne zrelosti, kada se na bokovima javljaju srebrnkasti odsjaji, zelenosiva boja na leđima a bela na trbuhu. Trbuh joj je inače žućkastobeo ili plavičastomrk. Kod starijih jegulja dužina varira. Ženke mogu postići dužinu od 1 m, dok mužjaci retko prelaze 0.5 m. Jako sporo rastu.
Razmnožavanje:

Razmnožavanje jegulja je do danas nedovoljno ispitano i tajanstveno. Niko još nije video ljubavnu igru ove ribe, mada se naučnici slažu da se odvija u Sargaskom moru, na pučini ispred Floride. Mresti se od februara do aprila u Sargarskom moru. Kada potpuno odraste u slatkoj vodi (4-5 godina), otpočinje putovanje prema moru, gde se mresti. Mužjaci postaju polno zreli za 4 do 14 godina, a ženke za 10 do 14 godina. Odrasle jedinke menjaju boju u srebrnu kada postanu polno zrele. I u tom periodu su izrazito proždrljive. Kada se ugoje dovoljno prestaju da jedu. Ženka jegulje nosi više od milion jajašaca ikre, više nego bilo koja slatkovodna riba. Da bi jajašca izašla iz njenog tela potreban je pritisak velikih dubina. Na putu do mora ne jede, pa kada, potpuno iscrpljena, stigne do Sargaskog mora, spušta se na dubinu 100-300 metara, gde se mresti, posle čega ugine. Oplođena jaja se dižu prema površini i na tom putu se izlegnu male jegulje, koje putuju Golfskom strujom. One imaju oblik listova koji rastu idući dalje prema površini. Kada stignu na površinu, razdvajaju se na one koje plivaju prema istoku i za tri godine stignu do obala Evrope i one koje plivaju prema zapadu i za nešto kraće vreme stignu do američke obale. Na tom putu porastu i nastavljaju da plivaju uz reku do prebivališta svojih roditelja. Pri normalnim uslovima jegulja raste i razvija se prilično sporo, tako da dužinu od 100 cm postiže u svojoj petoj ili šestoj godini. Kada stignu do naših obala, posle 2 do 3 godine, male jegulje su duge 6 do 7 centimetara. Mužjaci će tokom čitavog boravka u slatkoj vodi ostati kod prvih kilometara reka, dok će ženke, veće i snažnije, pokušavati da dođu do izvora, ako oni nisu iznad 1000 metara nadmorske visine. Pri kraju polne zrelosti, što je 8 do 10 godina za mužjake i 12 do 15 godina za ženke, jegulje silaze prema okeanu i vraćaju se u rodni kraj u cilju razmnožavanja.
Mamci i pribor za lov:

Jegulje se veoma retko love, ali je sasvim sigurno da u svakoj vodi postoje veliki primerci. Bez obzira gde lovite jegulje one se uglavnom nalaze oko ostrvaca, kamenjara jer se tu osećaju najbezbednije. Jegulje se najviše love od juna do septembra, u periodu od sat vremena pre sutona pa do ponoći, ili izjutra pa sve dok sunce ne izađe. Osnovni metod pecanja jegulje je vagler. Bacaju se bronzani crvići kao primama. Umesto vagler tehnike koriste se izuzetno dugi štapovi sa kratkim najlonom. Ali jegulja najčesše traži nepomičan mamac. Štap bi trebalo da je tvrd. Najbolje mesto za lov je na prelazu sa ravnog na strmu ivicu. Obično je to na dubini do 4 cm. Velike jegulje su često jaki borci i za njih je potreban jak pribor isti koji se koristi za štuku ili šarana. Možete koristiti i hranilicu i u nju stavite vatu sa mirisom koji ce privući jegulju.


JAZ:



Lokalni nazivi: brotfiš, jez, pečenica, bratfiš

Max. dužina: 45 cm.

Max. težina: 4 kg.

Vreme mresta: od marta do aprila.
Opis i građa:

Ima prilično veliku glavu, sa koso postavljenim ustima. Telo mu je produženo, lagano bočno spljošteno i podseća na crvenperku ili klena, ali siguran znak raspoznavanja je njegovo zlatnožuto oko sa crnom pegom u gornjem delu beonjače. Gornji delovi tela su mu tamno zeleni, a prema bokovima prelaze u srebrnastu boju. Trbuh mu je beo. Ima moćna peraja što je povezano sa njegovim mestom boravka (brzi tokovi). Naraste do 4 kg, mada retko. Na Drini su lovljeni primerci od 3kg i to su pravi kapitalci. Hrani se sitnim vodenim životinjama, puževima, i rakovima, ali ume da bude i vegetarijanac. Ponekada se hrani samo algama. Prema nekim iskustvima crvena glista mu je omiljena hrana.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Naseljava prvenstveno nizijske delove većih reka, ali se sreće i u mirnim vodama kao što su zalivi i kanali. Kod nas ga ima duž celog toka Dunava i Save, a vrlo je brojan i u kanalima sistema DTD. U pritokama Dunava i Save ga takođe ima, ali samo u nizijskom delu. Jaz je jatna riba. Jata čine jedinke istog uzrasta. Jedino krupniji primerci lutaju u parovima ili pojedinačno. Na istom mestu se retko može uloviti više takvih komada. Kad prođe zima, jaz postaje aktivan već u rano proleće čim voda počne da se greje. Posle mresta se intenzivno hrani i tada se uspešno lovi na ružu od svežeg hleba, valjke od kukuruznog brašna, koricu hleba, gliste i crviće. S dolaskom toplih letnjih dana aktivnost mu se povećava i vrhunac dostiže od jula do septembra. Kada temperatura vode počne da opada, i aktivnost jaza se smanjuje i tada počinje da se povlač i u dublje delove vode gde i prezimi. Jaz je vrlo osetljiva i plašljiva riba. Ima dobro razvijeno čulo vida, a posebno je osetljiv na vibracije iz vode ili sa obale. Na površinu se diže samo u ranim jutarnjim časovima. Na površinu izleće i kada juri sitnu ribu kojom se hrani ili radi skupljanja gusenica ili insekata koji putuju površinom. Najradije se zadržava u priobalnim delovima toka na dubini od 1-3 m, uglavnom pri dnu, na mestima gde se mešaju vode sa brzaka i iz tišaka. Na plićim mestima se može naći u blizini izliva kanalizacije ili izliva klanica i sličnih objekata. Jaz koji se duže zadržava na takvim mestima nije ukusan za jelo, jer mu meso poprimi neugodan miris.
Razmnožavanje:

Jaz se mresti u martu - aprilu, pri temperaturi vode od 7 do 8 stepeni. Inkubacija oplođene ikre traje 15-20 dana. Polnu zrelost stiče 3-5 odnosno 5-7 godina zivota. Mresti se od marta do maja kada ženka položi do 120 000 jajašaca ikre. Telo mu tada dobije zlataste nijanse, pa izgleda atraktivno.
Mamci i pribor za lov:

Najpogodnija mesta za lov su delovi obale utvrđeni kamenom, mesta gde su potopljeni brodovi ili šlepovi, isteci poljskih kanala preko prebačenih pumpi, mesta sa potopljenim oborenim drvećem, kladama i panjevima itd. Na takvim mestima se gotovo sigurno nalazi i uspešno lovi. Najbolje vreme za ribolov su rani jutarnji sati i predvečerje, a može se loviti i noću. Lovi se na sva tri najčešća načina: na plovak, dubinski i varalicom. Pribor za lov na plovak ne razlikuje se mnogo od pribora za lov ostale bele ribe. Štap sa mašinicom ili bez nje treba da bude dug bar 3,5 m, nešto tvrđi, sa dovoljno osetljivim vrhom. Najlon 0,15 - 0,25 mm, bez obzira na boju treba, da bude elastičan i jak. Udica po vlastitom izboru, ali jaka i dovoljno oštra od broja 12 pa do 6. Plovak treba da nosi 3-5 g olova, može se montirati kao fiksni ili klizeći, zavisno od dubine vode i daljine na kojoj se lovi. Lov dubinskom metodom je moguć , ali se retko koji ribolovac odlučuje da jaza lovi samo na taj način jer za to i nema neke posebne potrebe. Kada se odabere dobro mesto za ribolov i pripremi najpogodniji pribor, pristupa se prihranjivanju pahuljicama od svežeg hleba, dobro nakvašenim i umešenim starim hlebom, zdrobljenim zrnevljem kuvanog starog ili mladog kukuruza, sitnijim komadićima valjka od kukuruznog brašna ili nekom dokazanom kupovnom teškom hranom. Prihranu treba otežati da bi pala na dno tačno tamo gde će se loviti. Za to dobro posluži hrana pomešana sa zemljom ili tvrdim blatom. Ne bi trebalo preterati sa količinom bačene primame i bolje je bacati pomalo, s vremena na vreme, nego mnogo odjednom. Dobar mamac je i nekoliko crvića na udici. Jaz voli da pojede dobar zalogaj i teško mu odoli kad na njega naiđe. Udica sa mamcem mora pri kretanju da dodiruje dno. Mamac koji prolazi iznad dna jaz ređe uzima. čak i kad je voda mutna moguć je uspešan ulov, jer je čulo mirisa kod te ribe dobro razvijeno i izgleda da je ono odlučujuće za pronalaženje hrane u takvim uslovima. Jaz udicu sa mamcem uzima punim zahvatom usta, tako da plovak zastane kao da je udica zakačila dno. Posle nekoliko trenutaka, plovak brzo potanja u pravcu dubljeg dela vode. Tada treba učiniti lakšu kontru. Jača nije preporučljiva zbog mekanih usta koja bi pri tom mogla biti prosečena udicom. Zakačen na udicu, uporno se brani, naročito pri površini kada iskače iz vode i pravi trzaje glavom. Krupnije komade treba prihvatiti meredovom.


ZLATNI KARAS:



Lokalni nazivi: karaš, zlatni karas.

Max. dužina: 45cm.

Max. težina: 1,5 kg.

Vreme mresta:
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Naseljava tihe i tople nizijske vode, mrtvaje, bare, rukavce, ritove, jezera obrasla vodenim biljem, kanale, akumulacije i uopšte vode sa muljevitim i glinovitim dnom. Najviše joj odgovaraju uslovi u kojima živi šaran. Dosta dobro podnosi nedostatak kiseonika u vodi. Koristi se kao mamac za štuku, soma, smuđa...
Opis i građa:

Telo joj je izduženije nego kod zlatnog karaša. Leđa su tamno siva, bokovi srebrnasti, ponekad sa zelenim ili metalnim prelivima, kadkad i žutim. Peraja su žućkasta ili siva. Usta mala bez brčića. U našim vodama naraste do 45cm dužine i 1,5kg težine. U većini voda babuške od 400-500gr smatraju se krupnim.
Razmnožavanje:

Mamci i pribor za lov:

Uobičajeni mamci su crvena glista, crvi iz mesa i brašna, hlebna ruža, valjak od pšeničnog i kukuruznog brašna, kuvano zrnevlje pšenice i kukuruza, grašak iz konzerve, topljeni sir... Podrazumeva se da prihranjivanje donosi mnogo bolji uspeh.Lovi se raznovrsnim priborom. Obično se koriste štapovi dužine između 2,7 i 4,5 m, akcije "A" ili "B", sa opterećivanjem vrha 10-30gr. Plovak je lagan, dugačak i veoma osetljiv. Težina olova minimalna. Osnovna debljina strune je 0,18-0,20 mm, predvez 0,15-0,18 mm. Udica br. 4 kratkog vrata. Sitniji primerci se mogu loviti metodom "na pec". U tom slučaju koriste se laki i veoma dugački štapovi, osetljivi plovci, tanane strune (0,10-0,15 mm) i sitne udice (16-20).


SREBRNI KARAS (BABUSKA):



Lokalni nazivi: melez, srebrni karas, babuška, pastak, korov

Max. dužina:

Max. težina: 3 kg.

Vreme mresta:
Opis i građa:

izgled ribe i gradja
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Babuška je preko dve decenije "slučajni partner" većine ribolovaca na našim vodama. Ima je u svim većim rekama mirnijeg toka, gde je njena populacija, čini se, sve veća iz godine u godinu. Svoju brojnost babuška duguje specifičnom načinu razmnožavanja, kao i gotovo neverovatnoj prilagodljivosti i otpornosti na sve moguće nedaće koje mogu da zadese riblji svet (čak i u mešavini slane i slatke vode). Prosečna lovna težina babuške kreće se oko 500g, mada su sve brojnije vode u kojima plivaju babuške teže do 3 kilograma.
Razmnožavanje:

na;in mresta i dr
Mamci i pribor za lov:

Na stajaćim vodama babuška se da loviti na više načina. Na vodama u kojima ima dosta vodene vegetacije, babuške se uglavnom kreću i prebivaju u neposrednoj blizini rastinja. Ovo verovatno čine iz dva razloga. Prvo, vodeno rastinje predstavlja prirodni zaklon od raznih neprijatelja, a takođe isti ambijent je bogat prirodnom hranom babuške. Na vodama gde nema u izobilju vodene vegetacije, babušku treba tražiti što dalje od obale, što je najčešće slučaj na većim jezerima. Kod ribolova na vodama obraslim vodenom vegetacijom najbolji rezultati postižu se pecanjem neposredno iznad rastinja, ili u rupama-čistim delovima vodene površine okružene rastinjem. Bez obzira na položaj vegetacije, najbolji rezultati se postižu na dubinama 2,5 do 3 metra i tu se, po pravilu, javljaju najkrupniji komadi. Za ovakav način pecanja potrebno je imati štapove duge od 6 do 8 metara bez provodnika ili tek nešto kraće štapove sa provodnicima (tzv.Bolonjeze teleskope) uz koje ide manja mašnica. Za pecanje babuške sasvim su dovoljna dva štapa, jer kad babuška krene nemoguće je pratiti više štapova. Štap bi trebalo da bude lagan, ali dovoljno žilav i jak da podeli megdan sa ribama teškim kilogram-dva. S obzirom na dužinu, štap bi ipak morao da bude od karbona, što mereno novcem iznosi oko 50DM po dužnom metru štapa. Babuške se, po pravilu, love pri samom dnu, jer se ove ribe hrane slično šaranu, rijući po mulju. Iz tog razloga mesta gde se babuške intenzivno hrane obeležena su mehurićima, koji u nizovima izbijaju na površinu vode. Međutim, u pojedinim periodima dana, babuška izlazi veoma blizu površini, takođe uz kakvo vodeno rastinje. U ovim uslovima babuška se peca na dubini od 70-80cm, nedaleko od vodene vegetacije.

Pored štapova veoma je važan i ostali prateći pribor. Od najlona, kao osnovni, najčešće se koristi 0,15 ili 0,16, dok se debljina predveza kreće od 0,12 do 0,14 mm. Za pecanje mašinicom, idealan najlon je 0,18 koji je dovoljno tanak da omogući daleka bacanja, a u isto vreme dovoljno jak da može uspešno da uštopuje i kapitalne primerke bauške. Kod dosta ribolovaca postoji uvrešeno shvatanje da debljina najlona ne utiče na apetit babuške. Valja reći da postoje dani kada babuška uzima mamac bez obzira na debljinu najlona, no to su retke i izuzetne prilike. Izbor udice direktno zavisi od veličine babuške koja se očekuje, kao i od vrste mamca. Uglavnom su se najbolje pokazale udice u rasponu 16-12 kao najuniverzalnije, jer podjednako dobro kače i sitnije i krupnije primerke babuške. Kad se radi o konkretnim modelima, dobro su se pokazale udice "Gamakatsu" i to modeli 6314 i 6315, "Tubertini" serija 2 i "Kamasan" b-920. Jedna od osobina dobre udice je ta, da bez obzira na relativno malu veličinu, može da se uhvati u koštac i sa velikim ribama, pa ih prema tome ne treba izbegavati. Izbor plovka najmanje utiče na krajnji rezultat. Ipak treba izbegavati teške glomazne plovke. S obzirom da se peca na stajaćim vodama sasvim su dovoljni plovci do 2 grama nosivosti. Izuzetno, kada se peca na maloj dubini, najbolje rezultate daju veoma lagani plovci (0,3-0,5 grama). Za pecanje babuške na većim daljinama najčešće se koristi "Waggler", ili se peca dubinskom metodom sa hranilicom. Na dubljim, čistim vodama uglavnom se koriste klizeći "Waggler" i hranilica, a na plićim vodama najbolji rezultati postižu se upotrebom fiksiranog "Wagglera". Od pribora za ovaj način pecanja neophodan je "Match" štap, ili pak teleskop sa provodnicima sa odgovarajućom mašinicom.


KECIGA DUGONOSA:



Lokalni nazivi: nosvica

Max. dužina: do 1 m.

Max. težina: do 9 kg.

Vreme mresta: od marta do juna
Opis i građa:

Od drugih riba iz porodice jesetri kečiga se lako razlikuje po veličini i po izduženom nosu (zovu je i nosvica), dugačkim resastim brkovima, bočnim pločicama i dvodelnoj donjoj vilici. Umesto krljušti po telu ima košate pločice raspoređene u pet redova, od kojih jedan zauzima sredinu leđa, dva su na bokovima i dva na ivici trbuha. Na telu ima 12 do 17 oštrih leđnih pločica, 58 do 70 bočnih i 12 do 18 trbušnih. Boja tela joj zavisi od mesta boravka i kreće se od žute do tamnosmeđe. Leđa su joj obično sivosmeđa ili tamnosmeđa, stomak žućkastobeo, a peraja siva.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u nizijskim vodama crnomorskog sliva, u rekama koje se ulivaju u Kaspijsko, Crno i Azovsko more, kao i u reke koje se ulivaju u Ladoga i Onega jezera. Ke#&269;iga naseljava sve reke evropske Rusije i Sibira. Kod nas se nalazi u Dunavu, Savi i Tisi, i sve je brojnija u Velikoj Moravi. Ona se u principu nalazi na najdubljim mestima reke, obično na 18-20 cm od dna, a ponekad i na samom dnu. Samo uveče i noću odlazi na plića mesta, na travnati deo pri obali, gde pretresa sve rupe i udubljenja. Posebno voli "bubu", pa se kasno uveče vidi na površini kako je lovi. Za njen život je neophodan dobar kvalitet sredine u kojoj se nalazi, voli kamenito i peščano dno, čistu, prohladnu i prilično brzu vodu. Ovo je jedini predstavnik jesetri (rod Acipenser) koji neprekidno živi u slatkoj vodi. Jedini član iz porodice jesetri koja ceo život provede samo u rekama. Hrani se vodenim organizmima iz naselja dna. Odrasle ribe se hrane životinjama dna i ikrom drugih riba. Noću, prilaze obalama gde hvataju insekte koji padaju u vodu. Da bi ovo izveli, okreću se na leđa, jer su im usta sa donje strane tela.
Razmnožavanje:

Kečiga zimu preživljava u potpunom miru u većim dubinama donjih tokova reka. U toku proleca seli se uzvodno radi parenja. Od marta do juna, ženke polože od 11.000 do 140.000 jajašaca u peskovitom ili šljunkovitom dnu na dubini od 3 do 4 m. U prvih devet godina što je ženka starija, to više jajašca položi. Nakon tog uzrasta broj jajašca opada. Nakon oplodnje ženke napuštaju gnezdo, dok mužjak ostaje, nastavljajući da se pari sa drugim ženkama. Nakon izleganja mladi se pod uticajem strujanja reke seli ka ušću, gde se hrani glavonošcima.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se dubinski, a koriste se tanke i oštre udice velicine 8 - 14. Najbolji mamac je larva vodenog cveta, retko se može uloviti i na crvenu glistu. Mamac mora da bude na dnu ili blizu njega. Najbolje se lovi u proleće pred mrest. Na trzaj treba odmah kontrirati. Pored kečige u dunavskom toku žive i jesetre i morune koje su vrlo slične kečigama, ali periodično migriraju u Crno, Kaspijsko i Jadransko more. Ove dve ribe sportski pecaroši ne mogu da upecaju, njih mrežama love isključivo profesionalni ribari.


KECIGA KRATKONOSA:



Lokalni nazivi: sip.

Max. dužina: od 23 do 29 cm. U Mađarskoj je naIena najveća, dužine 170cm i težine 32 kg.

Max. težina: od 40 do 60 g

Vreme mresta: od marta do maja
Opis i građa:

Kratkonosa kečiga je najnerazvijenija riba naših voda. Na telu ima pet važnijih koštanih pločica. One su manje više izdignute, špicaste i oštre. Koža između njih je bez krljušti. Glava joj je izdužena, a nos kratak. Ispod nosa su joj zaokrugljena usta sa četiri velika brka. Otvor usta je mali i uzak, u obliku cevi. Boja leđa je tamno braon, sivo braon, braon žuta ili sivo zelena, dok su sa strane znatno svetliji. Stomak je srebrnasto bele boje, a peraja su zelena.



Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u Crnom i Kaspiskom moru. U vodama Dunavskog sliva se retko kad nađe. Poslednji put je nađen 1957. u donjem toku Tise. Kratkonosa kečiga se hrani larvama, rakovima i ostalim bezkičmenjacima
Razmnožavanje:

U zavisnosti od staništa, kečiga može da se mresti tri puta godisnje, u proleće, leto ili u jesen. Kečige dunavskih voda mreste se od marta do maja u šljunkovitim i peskovitim delovima reke. Ženke se mreste na svake dve do tri godine. Ikre su prečnika 1,6 do 3mm, težine 11 do 13 mg. Posle pet dana iz ikri se izleže mlađ koji posle godinu dana odlazi ka moru.
Mamci i pribor za lov:

Zabranjeno ju je loviti preko cele godine jer je zaštićena vrsta.


KEDER:



Lokalni nazivi: uklija, beovica, kaugler, klija, zelenika, zekica, klejica.

Max. dužina: 20 cm.

Max. težina: 80 g.

Vreme mresta: maj, jun
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Mnogi je mešaju sa belicom (Leucaspius delineatus). Živi u rekama, kanalima i jezerima. Voli čistu vodu, ali se drži van glavnog toka - u mirnim rukavcima i zatonima - izbegavajući predele gusto obrasle vodenim biljem. Ponekad se skuplja blizu mostova, kupališta i mesta gde stoka prelazi vodu. Obično se kreće u jatima, tik ispod površine. Vrlo je živahna i nikada ne miruje, a i kako bi kada je vrebaju svi vodeni grabljivci, ali i zmije, žabe, čaplje i galebovi. Keder je svaštojed koji se mresti u vreme stabilnog vodosotaja.
Opis i građa:

Po leđima je sivo-plava ili zelenkasta, bokovi i trbuh su joj srebrnkasti i sjajni, dok su peraja obično siva. Krljušt ove ribe je slabo usađena, pa lako spada pri dodiru rukom. Glava mu je mala, usta iskošena, donja čeljust je izbačena napred. Najviše je nalik sabljarki (gardi). Obično naraste između 10 i 20 cm, a krupniji primerci teže do 35g, mada se izuzetno može zakačiti primerak od čak 80 g.
Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu, u plitkoj vodi. Lepljiva jaja se pricvrscuju za kamenje i druge predmete u vodi. Plodnost je od 3 000 do 10 500 jaja.
Mamci i pribor za lov:

Tokom najvećeg dela godine Beovica mamac grabi smelo. Izuzetno je proždrljiv i neprestano zauzet pronalaženjem hrane. Zainteresovan je za sve što padne u vodu. Čim padne na vodu, riba ga hvata i vuče u stranu. Najbolji mamci su: crvići, hlebne pahuljice, razna testa, insekti, mravlja jaja, sobne muve, končasto bilje i sitna veštačka mušica. Lovi se laganim priborom. Po tihom vremenu bez vetra, mamac se zabacuje ispod same površine, na dubinu od svega 15-20 cm. Ukoliko duva vetar, beovicu ćemo tražiti u srednjim slojevima, a u zimskom periodu pri samom dnu. Štap dugačak 4 m i više; osnovna struna prečnike 0,10 mm, predvez 0,08 mm; udice od br.16-20; vrlo osetljiv plovak i olovce. Mladj se hrani zooplanktonom, odrasle jedinke lutkama hironomida.


KRUPATICA:



Lokalni nazivi: blika, androga.

Max. dužina: 30 cm.

Max. težina: 1.5 kg.

Vreme mresta:
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u nizijskim vodama, najčešće u velikim rekama i njihovim plavnim područjima. Hrani se životinjskim organizmima na dnu.
Opis i građa:

Za godinu dana mlad izraste na dužinu od 6 do 8 cm. Mužjaci postaju polno zreli nakon druge godine, a ženka nakon treće do pete godine. Može živeti do 16 godina. Obično naraste 16 - 18 cm i do 1 kg težine.
Razmnožavanje:

U severnom delu areala koji naseljava, parenje se odigrava sve do jula. Pre parenja mužjacima se na glavi i telu pojavljuju male koščane izrasline. U tom periodu postaju izuzetno teritorijalni braneći je od drugih mužjaka. Sam mrest se dešava u sumrak i u zoru. Ženke polažu između 11.000 i 109.000 jajašaca na vodenom bilju i ostalim potopljenim objektima, kao što su panjevi i krupno kamenje. Jajašca su lepljiva i kače se za objekte u vodi. Ona koja padnu na dno uginjavaju zbog nedostatka kiseonika. Ne polaže svu ikru odjednom, već u 2 do 3 navrata.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se lakim ribolovnim priborom, najuspešnije na plovak. Štap "takmičarac" od 5 - 6 metara, najlon debljine 0,10 - 0,16, udica br. 12-16, plovak nosivosti 0,5 - 1,5 gr. Od mamaca se koriste crvi, kuvano žito, hleb, gliste ...


KRKUSA:



Lokalni nazivi: govedarka, brkulja, mrenče, položarka, grungl, pištavac, grundlić

Max. dužina: do 15cm.

Max. težina:

Vreme mresta: od maja do juna
Opis i građa:

Krkuša je sitna riba, ne duža od 15cm. Telo joj je valjkastog oblika, glava spljoštena, a na gornjoj usni ima dva brčića. Boja tela joj zavisi od sredine u kojoj živi i obično je siva, žućkasta ili zelenkasta. Duž bočne linije ima veće tamne pege, čiji oblik zavisi od vrste krkuše, a ona ima mnogo varijeteta. Najčešće se govori o četiri vrste: obična krkuša, Keslerova krkuša, tankorepa i beloperajna krkuša. Sve su ribe dna i vrlo popularne među ribolovcima početnicima, jer su uvek gladne i u jatima.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Krkuša naseljava vode crnomorskog sliva. Živi u velikim rekama, ali i u rečicama. Može se naći u jezerima i mrtvajama, ali ređe i obično u zimi. U proleće i leti boravi u plićacima, ili njihovoj blizini, sa kamenitim ili peščanim dnom, po čemu je i dobila ime (na ruskom peskar). Krajem leta i u jesen odlazi u dublje vode sa peskovito-glinovitim dnom. Često se sreće u društvu sa klenom. Nikada ne zalazi u travnate terene. U oktobru skoro da je nema, jer odlazi na zimovanje u mrtvaje i jezera ili je u rečnim jamama. Krkuša je prava dnevna riba i noću leži na dnu odupirući se vodenoj struji trbušnim perajama kao podupiračima.
Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu kada ženka ikru lepi na podvodno rastinje i šljunkovito dno.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se od izlaska do zalaska sunca, finim priborom i tankim najlonom. Obično su to pecaljke dugačke 4 metra i duže, udice 6-8 (treba da bude bez povratnog jezička kako bi krkuša ostala nepovređena), i najlon 0.15mm. Mamac treba uvek da bude na dnu, tj. da ga "miluje". Najbolje je pecati dvema udicama, jednom iznad druge i to sa obale. Mamci su uglavnom crvena glista ili vodena buba, a oni od testa su manje uspešni. Ponekad neće da zagrize ni crvića. Najbolji način primamljivanja je da se zamuti voda. Krkuša tada gubi svaku opreznost i dolazi do samih nogu. Ta riba nema nikakav privredni značaj, ali je odličan mamac za smudja i štuku. Lako se održava u posudama sa vodom, a ako kroz nju propuštamo vazduh, može se održavati mesecima. Ima ukusno meso sa mnogo kostiju, i nezaobilazni je sastojak riblje čorbe.


NOSARA:



Lokalni nazivi: buborak, kljunara , šljivar, plavonos, ogrica, popadnik, gubičasta deverika, ugrica.

Max. dužina: 50 cm

Max. težina: do 2.5 kg.

Vreme mresta: od maja do juna.
Opis i građa:

Nosara ima dužu glavu, izrazito izdužen nos i po tome podseća na skobalja. Leđa su mu modra, a trbuh beo. Grudna i trbušna peraja su narandžasta, a ostala siva. Usta su donja, polumesečasta. Naraste najviše do 50 cm i više od 1 kg, ali su obično manji. Dobro se lovi u proleće ili u kasno leto, na dubljim mestima. Šljivar je pretežno vegetarijanac.Osim zelenih i nitastih algi koje sebi svojstvenim ustima struže sa kamenja, jede i larve insekata, račiće i crviće.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Šljivar naseljava vode severne i srednje Evrope, a zalazi i u more. Iako liči na kesegu, pa ga mnogi zamenjuju sa njom, on pripada drugom rodu. Pripada beloj ribi šaranskog roda.Tipična je riba tekućih voda, mada se prilagođava i stajaćim. Treba ga tražiti u bržem delu vodenog toka. Leti se zadržava u vodama bogatim kiseonikom, tj. kod brana i napera. U plićacima zapažamo belasanje njegovih bokova dok kidaju alge sa dna. Nosara je jatna riba.
Razmnožavanje:

U vreme mresta, od maja do juna, u jatima se kreću uzvodno tražeći pogodna šljunkovita mesta za mrest. Tada skoro ne uzima hranu, pri jasnom letnjem danu posebno, pa ju je teško prevariti da uzme mamac. Polno je zrela izmedu 4. i 5. godine pri dužini od 24 do 28 cm. Plodnost je od 80 000 do 200 000 jaja, koje se razviju za jedan. Jaja su malo lepljiva i pričvršćuju se za kamenje ili biljke. U periodu mresta, i mužijaci i ženke imaju bradavičaste izraštaje po glavi i leđima. Jaja imaju u prečniku oko 1,4 mm. Razviće embriona traje od dva i po do deset dana, u zavisnosti od temperature vode.
Mamci i pribor za lov:

Sve nosare se love finim priborom, najlonom od 0,12 do 0,14 mm i udicama od 16 do 20. Lovi se na ružu od hleba, noklu, pšenicu. Peca se na plovak sa tako podešenom dubinom da mamac "miluje" dno.Da bi nosara navikla na našu hranu i naš mamac, neophodno je prihranjivanje. Hrana treba da bude dovoljno teška da ne ispliva niti da se brzo raspadne. Specijalisti za pecanje nosare godinama pokušavaju da je prevare na njenu omiljenu hranu-algu klodoforu, prekrivajući njome pažljivo udicu. Ako ovaj mamac izdrži izbačaj i vodenu struju, ulov je skoro zagarantovan. Neki algu mešaju sa želatinom, pa kada se masa ohladi, seku je na komadiće i stavljaju na udicu. Kapitalne nosare su odlični borci i podsećaju na mrenu ili jaza.


MANIC:




Lokalni nazivi: žabar, derača, menka, menjka

Max. dužina: 1 m.

Max. težina: od 25 do 30 kg.

Vreme mresta: od decembra do marta.
Opis i građa:

Kada ga običan ribolovac ugleda u prvi mah pomisli da se radi o somu. Pažljivim posmatranjem brzo se uoče razlike: vilice su srazmerno manje i zašiljenije, naročito ako se posmatraju odozgo i na donjoj vilici se nalazi jedan karakterističan brk. Leđno peraje je dugo i proteže se do repnog koje je polukružnog oblika. Analno peraje, po dužini je slično kao kod soma. Koža je prekrivena sitnim krljuštima preko koje je sloj prilično vodenaste sluzi. To je uticalo da dobije i lokalni naziv "žabar".
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Ova neobična, vrlo interesantna i retka riba, naseljava vode sliva Dunava. Krajnja južna tačka njenog areala su pastrmske vode oko Plavskog jezera i reka Lim u Crnoj Gori. Manića tamo nazivaju "deraća" i tu dostiže i više od 2 kg težine. Početkom ovog veka, bilo je dosta manića u gornjem toku Velike Morave. Lovljeni su primerci težine do 3 kg. Stari ribari tvrde da ga je bilo mnogo kao i soma. Međutim, ni izdaleka nije bio cenjen kao som. Od tog vremena, a naročito posle Drugog svetskog rata, brojnost manića je stalno opadala, najverovatnije zbog povećane zagađenosti vode. Manić spada u porodicu bakalara koji su najzastupljeniji u severnim morima a naseljavaju i reke i jezera od Skandinavije do Japana. Neke morske vrste dostižu težinu i do 50 kg. Za vreme leta mu se aktivnost bitno smanjuje, slabo se kreće i hrani se nastojeći da se zadrži na najdubljim mestima gde je voda najhladnija. Manić je, kao izrazita riba dna, dosta lenj. Preko dana retko napušta svoja skrovišta osim kada ga na to ne primoravaju visoke vode. Aktivan je isključivo noću i tada se lovi, najčešće u blizini skrovišta od koga se ni tada mnogo ne udaljava.
Razmnožavanje:

Zbog svog porekla, manić je jedina naša riba koja se mresti i aktivna je zimi. Tačnije, mresti se od decembra do marta. Plodnost je 5 000 000 jaja. Jaja su sitna, imaju u prečnika oko 1 mm. I pored velike plodnosti, samo mali broj manića uspe da se izvede iz ikre. Mnoga mlađ strada kako od samih roditelja tako i od drugih grabljivica, ili ne nađe odgovarajuće uslove za život. Ženka polaže ikru na peščanim mestima, gde je rečni tok mirniji.
Mamci i pribor za lov:

Iako je grabljivica, hranu uzima nežno kao šaran. Za razliku od njega, hranu koju jednom uzme u usta, ne ispušta sve dok je ne proguta. Zbog toga pri lovu treba malo sačekati sa kontrom. Najbolji mamac za lov manića su: sitni kederi (karas i beovica), gliste, živinska creva i sveže iznutrice domaćih životinja (jetre i bubrezi). Varalice ne napada. Kada zimi na Dunavu slabo radi smuđ, varaličari imaju običaj da konstatuju: "nešto pipka tvistera, nece da ga proguta, to je manić". Sezona ribolova manića pada u vreme kada som miruje, između ostalog i zbog toga što mu je upravo som najveći prirodni neprijatelj. Na velikim panonskim rekama manić se uspešno lovi od novembra do početka aprila. Najvažnije je otkriti njegova staništa u vreme kada radi i kada se u tome uspe, na istom mestu se moze upecati nekoliko komada. Uspeh u ribolovu najčešće postižu ribolovci koji zimi, na kedera pecaju štuku ili smuđa. Njima se dešava da "pogode manića" kog onda danima uspešno love. Na našim rekama manić je aktivan i jede na mahove. Nekih godina se dobro lovi na Dunavu, nekih na Tamišu, a nekih na Tisi. Na našim velikim rekama manić se obično peca iz čamca na potezima sa kamenim dnom ili sa obale koja je podlokana i ima korenja od vrba. Udica sa "mrtvim" mamcem treba da leži na dnu, a ako se koriste živi kederi, oni treba da se nalaze nešto iznad dna. Dobra je i kombinacija sa dve udice, jednom ispod, a drugom iznad olova. Pribor koji se koristi je isti onaj kojim se lovi smuđ, uz upotrebu tanjeg najlona za predvez (0,25mm). Prosečna težina primeraka koji se love kod nas je, na žalost prilično skromna, 200-500gr. Primerci teži od 1 kg se vrlo retko ulove. Manić zakačen na udicu nije veliki borac i uglavnom se lako vadi iz vode. Problemi mogu da nastanu jedino ako ribolovac nije u blizini štapova jer manić koji proguta udicu nastoji da se uvuče u sklonište koje je najčešće između potopljenog korenja drveća sa obale. Meso manića je prilično ukusno. Pri čišćenju kožu treba odrati. Manićeva jetra je delikates za gurmane. Kod nas manić nije zaštićena vrsta i za njega nema ni lovostaja ni minimalne pripisane dužine za lov. Bilo bi lepo kad bi ribolovci koji love tu ribu, primerke kraće od 40cm vraćali u vodu. To bi povoljno uticalo na povećanje brojnosti te vrste koje se uspešno lovi u vreme kada ostale ribe miruju.


SOM:



Lokalni nazivi:

Max. dužina: i preko 2m..

Max. težina: i preko 200kg.

Vreme mresta: od maja do jula.
Opis i građa:

Najveca recna riba kod nas, nakon morune, je som (Silurus glanis). On uopšte ne lici na svoje rodake u svetu. Ima veliku spljoštenu glavu i velika usta. Ima šest brkova od kojih su dva na gornjoj vilici i znatno su veci nego oni u donjoj. Voli mirne ili sporotekuce muljevite vode i tu se i najradije zadržava. Svaštojed je a glavnu hranu cine ribe, žabe, rakovi, sisari, a lovi i ptice koje se nadu na vodi ili u vodi gde živi. Zabeleženo je mnogo slucajeva da je lovio patke i guske. Lovi uglavnom nocu, ali i danju ne propušta zgodnu priliku da nesto pojede ako naleti.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Veoma cesta velicina soma u nasim vodama je jedan metar i težina 10 kilograma, a love se i nešto veci primerci. Zabeleženo je da je u Odri ulovljen som dugacak 5 metara a tezak 400 kilograma. Kod nas je zabeležen slucaj da je u Dunavu kod Apatina 1958.godine ulovljen som tezak 208 kilograma na stari alaski nacin.
Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu, ali najcešce sredinom maja i pocetkom juna, mada može da se desi da se mresti cak i u julu. Sve ovo zavisi od temperature vode koja treba da bude od 19 do 24 stepena i naravno od ostalih uslova, kao sto je mesto i drugo. Mreste se u parovima. Ženka predhodno napravi gnezdo velicine 1x1 metar i visine oko 75 cm i tu položi ikru. Mužjak oplodi ikru a ženka ostaje i cuva je dok se mali ne izlegu. Gnezdo napravi od drakusine ili nekog drugog sitnog materijala i tu položi od 16.000 do 17.000 jaja a po nekima od 11.000 do 48.000 komada ikre u zavisnosti od velicine ženke. Ikra je lepljiva i lepi se za materijal od kojeg je gnezdo napravljeno, pa je ženka u mogucnosti da ih cuva dok se ne izlegu. Rastu brzo i vec prve godine dostignu dužinu od 20cm.
Mamci i pribor za lov:

Som se može loviti na mnogo nacina, i raznim udicarskim alatima. Sportski ribolovci ga mogu loviti samo sa udicama. Medu udicarske alate spada i bucka. To je vrlo interesantan i atraktivan nacin lova na soma. Najbolja sezona za lov soma je juli i avgust, a ribari kažu da pocinje da jede kad cveta jorgovan. Kao mamac se moze koristiti takoreci sve, a love ga cak i na komad sapuna. Najcešci je mamac crna glista, pijavica, durdubak, rovac, riba ili parce, žaba, a ribari kažu da je od svega najbolji manić. Kažu: koliko imaš manica, toliko ceš somova uloviti. Znamo da je manic riba koja se može uloviti samo u zimskim mesecima, a som se zimi baš ne lovi, pa ga ribari cuvaju u barkama ili na drugi nacin dok ne pocne sezona lova na soma. Kada se lovi buckom upotrebljava se uglavnom rovac mada može da se upotrebi i nešto drugo.

Izgled bucke
To je, ustvari, jedno parce drveta obradeno tako da sa jednog kraja ima rukohvat koji se nastavlja delom koji je potpuno pljosnat i na kraju se naglo završava sa proširenjem u obliku potkovice. Ovom "potkovicom" se udara o vodu i stvara se specifican zvuk koji izaziva soma i pokrece ga u akciju. Sastavni deo bucke je još i parce kanapa koje sa jedne strane ima omcu gde se vezuje dugacki kanap, a sa druge strane se vezuje veca udica i jaca, iznad koje se pravi crvena kicanka. Na kanap iznad kicanke se naniže dvadestetak komada olova velicine i oblika spljoštenog klikera, a na udicu komad sundera tako da pokrije vrat udice. Kada se lovi, ovaj deo bucke se vezuje omcom na jedan dugacak i jak kanap za ciji drugi kraj se veze veca prazna plasticna kanta. Ovo se radi zbog toga ako se ulovi neki veci som koji ne moze da se zadrži.

U novije doba varalicom
Som se uspešno moze loviti i varalicom. Za lov soma varalicom mora se upotrbljavati jak pribor i dobre varalice. Kod nas na jezeru Ada-ciganlija na Savi je ulovljeno dosta somova na taj nacin. Som se uspešno moze loviti varalicom i na tekucim vodama. Sto se tice naseljenosti soma u Dunavu njegova brojnost je zadovoljavajuca.

Svaku ribu pa i soma mozete uloviti tamo gde mu se najmanje nadate i kada se najmanje nadate. Pravila ne postoje, pa je zato nezahvalno bilo koga upucivati na odredjene terene. Osnovno je znati da odredena vrsta živi u nekim vodama i gde se najradije zadržava, a ostalo je sreca i upornost. Mnogo pomaže znanje i iskustvo, ali sreca je sreca.


SUNCANICA:





Lokalni nazivi: sunčani karas, japanski karas, žutajac, japek, japić, japanac

Max. dužina: 15cm

Max. težina:

Vreme mresta: krajem proleća i tokom leta

Lepomis autitus

Lepomis cyanellus
Opis i građa:

Sunčanica je mala riba i danas vrlo brojna u mnogim našim vodama. Sunčanica ima svetlozelena leđa sa plavičastim prelivima, narandžaste, zlatno iznijansirane bokove i svetlozelenkasti trbuh. Po celom telu je prošarana ružičastim, bronzanim i braon prugama. Na obrazima ima tamne tačkice u poprečnom nizu. Mužjak na perifernom delu škržnih poklopaca ima crnu i svetlocrvenu, a ženka crnu i narandžastu pegu. Ta dekoracija je izraženija za vreme mresta.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Postojbina su joj južni delovi Severne Amerike. Zbog svog neobično atraktivnog izgleda prenesena je u Evropu kao akvarijumska ribica. Ljudskom nepažnjom ražirila se po prirodi gde se izuzetno brzo namnožila, ozbiljno ugrozivši mnoge naše autohtone vrste. Smatra se tipičnim "ribljim korovom". Najbolje se snašla u plitkim toplim stajaćim vodama sa puno bilja, ali uspela se održati čak i u pojedinim hladnim salmonidnim vodama. Premda mala rastom (super kapitalci teže znatno manje od pola kilograma) agresivne je naravi i grabljivog ponašanja. Hrani se svim vodenim životinjicama koje uspe da ulovi i proguta uključujući i mlađ drugih vrsta riba i ikru (karakteristična osobina za sve riblje vrste koje su iz SAD stigle i u naše vode). Za razliku od većine evropskih vrsta, sunčanice požrtvovano čuvaju svoju ikru i tek izlegle ličinke od većih riba. Zahvaljujući tome, vrlo se brzo množe u vodama gde je prelovom smanjen broj većih grabljivih vrsta (štuka, som). Nalazi se u Dunavu i njegovim pritokama i nekim kanalima i jezerima. Manji primerci se mogu koristiti i kao mamac za smuđa, štuku, soma ili basa, dok na sitnije primerke ni buljež ne može da odoli. Neki akvaristi ih drže i u akvarijumima.
Razmnožavanje:

Mresti se krajem proleća i tokom leta, kada ženka položi oko 50 000 jajašaca ikre u plićacima pored obale. Može da naraste do 15cm, mada je u postojbini veća.
Mamci i pribor za lov:

Za lov se upotrebljava lak udičarski pribor, najlon debljine 0,10-0,16 mm i udice veličine 14-18, od mamaca se koriste sitne gliste, crvi, komadići ribe... Prihranjuje se i zadržava konstantnim bacanjem manjih količina crva (ličinki muva), "fuja" (ličinki crvene boje), a ponekad i nekim posebnim vrstama hrane, na bazi mlevenih crva, "kastera" i krvi. Najčešće se lovi direkt štapovima u blizini obale. Premda pohlepne i proždrljive, sunčanice su i dosta plašljive. Ne vole da im neko uporno maše iznad glave. Po pravilu se najbolje love na samom početku ribolova. Savet: pre nego što počnete loviti drugu ribu pažljivo pregledajte plićak i pokupite sunčanice koje se tu nalaze. Kasnije se povlače u dubinu ili pojedine zaklone u vodi odakle ih je često prilično teško izmamiti na otvoreno.

TERPAN:



Lokalni nazivi: američki somić, cvergl, kućin, manjov, bodonja, glavonja, rogan.

Max dužina: do 25cm.

Max težina: do 800g.

Vreme mresta: od maja do juna.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Terpan naseljava sve nizijske vode dunavskog sliva. Najradije nastanjuje mirnije vode, posebno stajaće, kao sto su bare, kanali, mrtvaje. U brzim tekućim vodama je izuzetno redak. U vodama koje naseljava svoja staništa nalazi u delovima sa većom dubinom i dnom koje je puno panjeva, granja, ševara i podvodnog rastinja. Terpan je riba koja živi u jatima koja sadrže jedinke istog uzrasta. Kada krene u potragu za hranom, napušta skrovište, pa se onda može naći i u plićacima. Kod izbora hrane zaista ne bira mnogo. Za njega je ukusan zalogaj sve ono sto može da savlada i proguta, uključujući i žive ribice za kojima se ponekada digne sve do površine u nastojanju da ih uhvati. Najcešci sadržaj želuca upecanih terpana čine sitne ribe, pužići, školjke, i razne vrste vodenih insekata. Ako se tome doda da je odrasli terpan izuzetno izdržljiv i otporan kako na visoke tako i na niske temperature vode, uključujući i preživljavanje pod ledom, razumljivo je da iz tog ugla gledanja nekima od sportskih ribolovaca mora da bude antipatičan. Drugi razlog za odbojnost prema terpanu su verovatno tri oštre bodlje čiji ubodi mogu da izazovu prilično jake bolove koji potraju i nekoliko sati. Zbog svega toga ga mnogi ribolovci, pa i neki ribolovni stručnjaci svrstavaju u riblji korov. Ako poželite da ga držite u akvarijumu, morate znati da je kao mali vrlo tolerantan prema ostalim vrstama, mada veoma kratko, jer čim počne da raste sve druge ribe smatra za hranu.
Opis i građa:

Ima zdepasto telo i široku glavu. Tamno braon je boje, sa zelenim, ljubičastim ili bronzanim odsjajem. Nalik je somu, nema krljušti a koža mu je sluzava.Terpan je prenet u evropske vode sredinom osamdesetih godina prošlog veka iz svoje prapostojbine, Severne Amerike. Suprotno predviđanjima, u evropskim vodama nije uspeo da se prilagodi na očekivani i željeni nacin.Zakržljao je pa njegova najveca težina retko prestigne 500-800 gr, a dužina 15-25cm. Prema podacima iz Amerike njegova tamošnja braća dostižu težinu od 2-3kg i predstavljaju vrstu izuzetno zanimljivu za sportski ribolov. Prirodni neprijatelj terpana bi, po prirodi stvari, mogli da budu som, stuka i smuđ.
Razmnožavanje:

Potencijal razmnožavanja i sposobnost preživljavanja su kod terpana veoma veliki. Mresti se od maja do juna, pri čemu polno zrele ženke izbacuju relativno velik broj jaja (u odnosu na veličinu). Ženka svoje gnezdo pravi na dobro skrivenim mestima, nekad i u predmetima koji se nalaze ispod vode. Ikra broji od 1 do 5000 jaja, koja su uglavnom velika, prečnika oko 3 mm. Po završetku mresta desi se da oba roditelja čuvaju svoje ikre, kojih je malo, ali kada se terpan jednom negde nastani brzo se i razmnoži. Jaja u gnezdu leže 6 do 9 dana, posle toga im mužjak svojim ustima pomaže da se izlegu. Kada se mlađ izlegne nedelju dana ostaje u gnezdu, da bi posle toga krenuo u samostalan život. Događa da brojnost terpana u vodama koje mu odgovaraju može dostići zaista impozantne razmere. Nesumljivo je da se takvo masovno razmnožavanje terpana negativno odražava na populacije ostalih ribljih vrsta u tim vodama, pogotovo zbog toga što terpan jede ikru drugih vrsta u vreme njene inkubacije i što, kao grabljivica, jede i tek izleglu mlađ drugih vrsta.
Mamci i pribor za lov:

Terpan je, dakle, veliki proždrljivac. Napada i guta sve mamce biljnog i životinjskog porekla koji se nađu na udici: hleb, valjak, žito, grašak, kukuruz, sve vrste glista, crviće, pijavice, sitnije žive ili mrtve ribice, parcčiće ribica... Kao i većina grabljivica, aktivan je u jutarnjim i predvečernjim časovima, ali i noću. Danju najčešće pravi pauze u ishrani u trajanju od 2-3 sata, ali ponekad tih pauza ne bude. To naroito važi za jesenji period, septembar i oktobar. Aktivnost mu se smanjuje sa padom temperature vode. Zimu provodi kao i njegov veliki sabrat som. Budi se čim temperatura vode počne znatnije da raste, a to je kod nas druga polovina marta. Posle zimskog razdoblja aktivno jede, ali nije uvek lako pronaći mesta na kojima boravi. Kada se takva mesta otkriju, poželjno je da se nekoliko kedera isecka na sitne komade koje treba baciti na to mesto kako bi se on tu sakupio i uspešno lovio.
Za pecanje terpana nije potreban neki naročiti pribor. Pecanje štapom sa mašinicom nije obavezno i ako je to praktičniji način. Peca se na plovak ili dubinskom metodom. Dubinski metod se obavezno primenjuje na tekućoj vodi,a na mirnim vodama je daleko pogodniji metod pecanja na plovak. Debljina najlona je u granicama 0,20 - 0,30mm, najbolje 0,25 - 0,27mm. Udice su broj 8-6, blik nije naročito bitan, bitno je da budu dobro naoštrene. Kod pecanja dubinskom metodom, mogu se vezati dve udice; jedna ispod, a druga iznad olova. Za predvez nije potrebno koristiti tanji najlon od osnovnog i on treba da bude dug 15-20cm. Olovo treba da bude klizeće, a težinu valja uskladiti sa dubinom i brzinom toka ne preterujući u pogledu težine. Pecanje na plovak podrazumeva najklasićniji sistem za tu vrstu ribolova, sa klizećim olovom ispod plovka i jednom udicom na kraju osnovnog najlona. Dubinu treba podesiti tako da udica sa mamcem bude neposredno iznad dna ili da ga blago dodiruje. Najpogodniji mamac za dubinsko pecanje su poveći komadi belih ili crnih ritskih glista, sitniji durboci, manji kederi ili repići od kedera. Za plovak su najbolji mamci žive ili mrtve plavojke koje se nalove pomoću čerenca. I pri tom pecanju dobre rezultate daje repić kedera umesto cele ribice. Zapamtite, ovde vazi pravilo: veći mamac na udici, krupniji terpan u torbi. Kada se primete prvi trzaji kod pecanja na dubinsko ili podrhtavanje plovka, ne treba žuriti sa potezanjem. Terpana treba ostaviti da "odradi svoje", pa potegnuti tek kad savije vrh štapa ili podvuce plovak pod vodu. Ne valja da kontra bude prejaka, već takva da se udica ubode u usnu ili u unutrasnjost usta.Veci mamac terpan ne guta odmah, vec ga neko vreme zadrzava u ustima pokušavajuši da ga samelje radi lakšeg gutanja. Manji mamac,naročito crvenu glistu odmah proguta, sve do želuca, pa se tada udica teško vadi ili se otkine. Krupniji primerak terpana zakačen na udicu bori se kao som, pokušavajući da se domogne prepreka u vodi u kojima ce potražiti spas. Zbog toga pri lovu na plovak i nije preporučljivo korišćenje više od jedne udice. Ako pogodimo pravo mesto i vreme kada terpan krene u potragu za hranom, može se desiti da za kratko vreme ulovimo i po 10-15 komada, a to je lep pecaroški uspeh i pravo zadovoljstvo.
Meso mu je veoma ukusno, od njega se može pripremiti više ukusnih jela. Posebno je dobra riblja čorba. Osim toga, terpan je zanimljiv i kao riba koja često grize i u vreme kada druge vrste to ne čine pa tako može da pruži zadovoljstvo i zabavu svima, a naročito mladim ribolovcima, početnicima.


SMUDJ:



Lokalni nazivi: šiljev

Max. dužina: 1,3 m.

Max. težina: 15 kg.

Vreme mresta:
u proleće odmah posle otapanja leda
Navike, stanište, rasprostranjenost

U Evroaziji je najrasprostranjeniji "obični" smuđ, (Stizostedion lucioperca.) Verovatno je nastao u slivu nekadašnjeg pra Dunava, u vreme oticanja oslađenog kontinentalnog mora (Panonskog) ka današnjem Crnom moru. Odatle se proširio po celoj centralnoj, zapadnoj i istočnoj Evropi. Prešao je i u Aziju, preko Urala, a u Severnoj Evropi se proširio skoro do linije polarnog kruga u Skandinaviji. Sasvim je uobičajena riba u Baltičkom moru u njegovom velikom, severnom Botnijskom zalivu, gde je voda oslađena, kao i u oslađenim delovima Crnog i Kaspijskog mora. U našoj zemlji živi u vodama crnomorskog sliva. Mlade jedinke se hrane larvama insekata koje žive u vodi i larvama drugih vrsta riba, a odrasli drugim ribama. Na grabljivi način ishrane prelaze krajem prve godine života. Meso smuđa je ukusno. Cenjen je u sportskom ribolovu. Uzgaja se u toplovodnim ribnjacima, ali za sada u ograničenim količinama. U Evropi se godišnje ulovi više od 10 000 tona smuđa, što svedoči o privrednom značaju te vrste.
Opis i građa:

Prema literaturnim podacima naraste do 1,3 m dužine i do 15 kg mase.Ima dva leđna peraja, koja se dodiruju, ili pak između njih postoji mali međuprostor. Krljušti su sitne. Na bokovima tela smuđ postoji 8 do 12 sivocrnih poprečnih pruga. Na leđnom i repnom peraju su tamne pege, ostala peraja su bez pega i imaju bledožutu boju. Nešto je manje rasprostranjen smuđ kamenjar (Stizostedion volgensi) koji isključivo naseljava pritoke Crnog i Kaspijskog mora: Dunav, Dnjepar, Dnjestar, Don,Volgu i Kuban, sa pritokama. Naraste do 50 cm i 1,4 kg. Mnogi naši ribolovci imaju problema oko razlikovanja "naše" dve vrste smuđa. Evo i nekoliko osnovnih karakteristika po kojima se smuđ i smuđ kamenjar razlikuju: Stizostedion lucioperca - smuđ: zadnji ugao vilica ne doseže nivo zadnje ivice oka. Obrazi (bočni delovi glave) nose krljušt na sebi. Pri vrhu vilica kod adulta nisu uočljivi jaki, očnjacima nalik zubi, dok su kod juvenila oni slabo izraženi. U bočnoj liniji se nalazi 70-83 krljušti. (Stizostedion volgensis) - smuđ kamenjar: zadnji ugao vilica doseže ili premašuje zadnji ugao oka. Bočni delovi glave nisu skroz, već samo mestimično obrasli krljuštima. Pri vrhu vilica nisu izraženi očnjacima nalik, snažni, zašiljeni zubi. U bočnoj liniji se nalazi 80-97 krljušti.
Razmnožavanje:

Smuđ je riba aktivna tokom cele godine kako zimi tako i leti. Optimalna temperatura za njegov život je oko 27 stepeni, a letalna (smrtonosna) oko 35 stepeni. Donja optimalna granica koncentracije kiseonika u vodi za smuđa je oko 6,5 mg/l pri temperaturi vode od 20 stepeni. Prema ovim vrednostima smuđ je otporan na visoke temperature u vodi bogatoj kiseonikom, a vrlo neotporan na deficit kiseonika. Ako se zagade vode, smuđevi stradaju među prvima.Plodnost je 1 000 000 jaja (do 200 000 na kilogram tela ženke). Jaja su sitna, u dijametru imaju 1 do 1,5 mm. Tokom zime je aktivan tokom celog dana, pretežno u priobalju, naročito ako mu vodostaj to omogućava. Mrešćenje pada u proleće, pri temperaturi vode od 12 do 15ºC. Mrest smuđa se odvija ranom zorom, u reci na dubini od 0,5-1m, u struji brzine 0,1-0,2m/s. U jezerima mrest je zabeležen čak na dubinama do 17m. Ukoliko Žive u jezerima gde nema tekuće vode, prilaze obali gde je dno peskovito ili šljunkovito, tražeći pri tome što čistiju i bistriju vodu. Mresni supstrat je najčešĆe šljunak. Na njemu mužjak gradi gnezdo, obično među korenjem biljaka i panjevima, pažljivo očišćenim. Svadbena igra sastoji se u tome da ženka miruje postavljena iznad gnezda, mužjak brzo pliva u krug oko nje na 1 m rastojanja, povremeno prelazeći u potpuno vertikalni položaj. Potom se, naspramno postavljeni, mužjak i ženka snažno tresu plivajući, kad dolazi do mresnog čina, tokom koga i mužjak i ženka jednokratno ispustaju celokupnu kolicinu i mleca i ikre. Jaja se odlažu u gnezda u obliku jama, a čuva ih mužjak. Nakon mresta, ženka se udaljava, a mužjak ostaje da vodi brigu o ikri. Embrion se u jajnim opnama razvija oko nedelju dana. Mladi brzo rastu. Postaju polno zreli sa 3, najčešće sa 4 do 7 godina.Takođe je interesantno da se smuđevi tokom mresta ne hrane, odnosno, ne uzimaju hranu.
Mamci i pribor za lov:

Smuđ hranu traži noću, ali uspešno se lovi u cik zore i predveče. Kada je vreme tmurno, grize i u podne. Mesta gde ima smuđa lako je uočiti, jer sve "pršti" od sitne ribe koja beži od tog grabljivca. Mladi i sitniji primerci u lov polaze grupno i u jednom pravcu. Ako je voda mutna, hranu traži na površini, a u ostalim situacijama je u srednjim slojevima vode ili na dnu. U jesen napušta dubinska skloništa i dolazi u plićake. Lovi se na mestu ili u pokretu. Za njega je važno da u vodi bude dovoljno hrane - manjih riba. Za stanište nije vezan koliko njegov konkurent štuka. Rado izlazi na otvorene vode, pa ga je zbog takvog načina kretanja teže pronaći. Iako je grabljivica i za plenom juriša silovito, mamac uzima obazrivo. Ako otkrijemo u kom je sloju vode, lako je odabrati metod pecanja - plovak ili dubinski. Ako ga lovimo dubinski, olovo se nalazi na kraju osnovnog najlona na dnu. Iznad njega se montiraju jedan ili dva bočna predveza sa mamcima. Najbolji mamac je sitna riba, ali sitniji primerci rado zagrizu i glistu. Na mirnim vodama je bolje koristiti plovak-balerinu. Plovak je manji i lakši nego za štuku, tj. toliko lak da ga keder ne potopi. Preporučuje se da glavni najlon bude plivajući (ako tone, namazati ga parafinom), kako se ne bi mrsio sa najlonom ispod plovka dok keder šeta amo-tamo. Debljina glavnog najlona treba da bude 0,30mm, a podvez upola tanji, jer smuđ ne voli debeo najlon. Smuđ nije žestok borac, pa je mogućnost kidanja mala. Za velike dubine se preporučuje šetajući plovak. Smuđ se uspešno lovi i na varalicu od meke plastike - tvister. Najviše uspeha se postiže belim i žutim tvisterom, sa dvostrukim repom i crvenom glavom. Uspešno se lovi na veliki vobler, povlačenjem iz čamca. Dobri rezultati se postižu i montažom prave ribice kao varalice. Smuđ ponekad dobro grize i na parče ribe (deo do repa), mada je teško utvrditi koje je to vreme. Zato nije na odmet da se jedan štap namamči komadom ribe. Ako se izuzmu kapitalci, smuđ se bori tromo i brzo se zamara. Ponekad, mada retko, dok ga izvlačimo, ugine pa na obalu izvučemo mrtvog smuđa. To se objašnjava tako što on doživi veliki stres (srčani udar) tokom pokušaja da se oslobodi udice. Mamci su: vijun, brkica, čikov, peš, beovica, sitna živa žaba, punoglavci, crna ritska glista, bela buba, repić od raka.


SMUDJ KAMENJAR:



Lokalni nazivi:

Max. dužina:

Max. težina: 5kg

Vreme mresta: maj-jun
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Smuđ kamenjar naseljava brže rečne tokove, matice i duboke limane. Nikada ga nema u mirnim stajaćim vodama. Ređe se sreće nego običan smuđ, pa mu je sportski značaj veći od privrednog.
Opis i građa:

Rastom je manji od običnog smuđa, nikada nije teži od 5kg (takvi primerci su prava retkost). Lovna težina mu je oko kilogram. Telo mu je svetlosmeđe boje, sa osam poprečnih tamnih pruga. Zubi su mu manji nego kod običnog smuđa, a osnovna razlika je što kamenjar nema po par izrazito većih zuba u gornjoj i donjoj vilici. Ugao usta se završava oko očnih jabučica i ne prelazi liniju očiju. Mlađ se najpre hrani planktonom, a zatim insektima i sitnom ribom.
Razmnožavanje:

Mresti se od maja do juna u parovima. Mužjak pripremi i čuva gnezdo.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se priborom kao za smuđa, dubinski ili na plovak.


STUKA:


Lokalni nazivi:

Max. dužina: preko 1,5m.

Max. težina: preko 30kg i preko 40 godina.

Vreme mresta: od januara sve do aprila.
Opis i građa:

Izduženo telo pokriveno sitnom krljušti štuke je prava mišićna opruga, koja omogucava da se pri napadu postigne početno ubrzanje do 11 m/s2, što je rekord među ribama. Ipak maksimalne brzine plivanja štuke nisu tako imponzantne i ne prelaze 60km/h. To govori da štuka nije uporni progonitelj i da u slučaju neuspešnog napada brzo odustaje od daljeg gonjenja plena. Izuzetno ubrzanje omogućava snažno razvijeno repno peraje, srazmerno debela repna drška, dodatna propulzivna površina daleko pozadi i međusobno blisko i naspramno postavljena neparna peraja, te spreda valjkast i zašiljen oblik tela koji lako probija vodu. Moćno oružje za hvatanje plena su velika usta, puna oštrih zuba različitog oblika i veličine, postavljenih na svim kostima glavenog skeleta u viličnom i jezičnom predelu, na koje se ribolovci, u svim priručnicima obavezno upozoravaju. Pri uzimanju hrane, štuka plen hvata s'boka i okreće ga napred glavom, te ga tako guta. Snažna muskulatura usta i ždrela je u stanju da prostor usne duplje višestruko proširi, što uz ogroman zev i rastegljiv želudac, omogućava relativno sitnim štukama gutanje krupnog plena.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Naša štuka je riba nizijskih voda, reka, jezera i bara. Prema nepouzdanim podacima, naraste do 1,5 pa i 2m i 34 kg mase. Znatno su realniji podaci o težini do 15 kg. Životni vek procenjuje se na 40 godina, ali se dopušta mogucnost da može da bude i duži. Medu našim predatorskim vrstama štuka je vrsta koja guta najkrupniji plen (u odnosu na sopstvenu veličinu). To objašnjava i njenu alavost za kederima i varalicama jedva manjim od nje same. Dnevna i sezonska distribucija štuke zavisi pretežno od njenog uzrasta. Treba naglasiti da je to predatorska vrsta koja najpre prelazi na ishranu ribom, već posle dva meseca života, pri dužini od nekoliko cm. Pri tom je instinkt toliko jak da se mlađ štuke, u slučaju nepovoljnih uslova za prolećni mrest drugih vrsta i njegovo kašnjenje hrani pripadnicima svoje vrste koji zaostaju u rastu. Već u aprilu i maju se duž obraslih obala bara, kanala i reka mogu videti sitne štuke (penkala) uredno postrojene i "zamrznute" u položaju očekivanja plena. Sa završetkom prve sezone života, u zavisnosti od uslova, štuke dostignu i 30 cm dužine. Tokom te prve godine se intenzivno hrane svakim plenom koji mogu da progutaju. Pri tome, ne biraju hranu i najviše jedu najčešću vrstu ribe u staništu. Onda kad to postane sama štuka nastupa nemilosrdni kanibalizam. Odrasle štuke se osim ribom hrane i žabama, sitnim vodenim pticama i neopreznim sitnim sisarima.
Razmnožavanje:

Štuka se mresti prva, već krajem zime, u našem podneblju od februara do aprila. Prvi put ulazi u mrest sa 3-4 godine starosti. Ženka, u zavisnosti od veličine, polaže 16-75 hiljada komada ikre, čija inkubacija, posle oplođenja traje 10-15 dana. Nakon 1,5-2 meseca, sa porastom do dužine 3-5 cm, prelazi se definitivno na ishranu ribom, a to se otprilike dešava u vreme proplivavanja tek izvaljene mlađi grgeca i ciprinidnih riba, štukinog prvog plena.
Mamci i pribor za lov:

Štuka je izraziti vizuelni predator. Dakle, vid joj je glavno orijentaciono čulo. Oba oka su okrenuta napred, što daje stereoskopski vid, koji omogućava dobru predstavu o dubinskoj oštrini. Od organa lateralnog sistema, posebno je značajna grupa senzornih papila na spoljašnjoj strani donje vilice. Najbolji uspeh u lovu štuka postiže pri dobroj dnevnoj svetlosti, ali ne i pri prejakoj, kad i druge ribe dobro vide nju, pa to treba imati u vidu kad se planira odlazak u ribolov. Sa zamućenjem vode lov se produžava, jer u nedostatku povoljnih uslova za lov ima više promašaja, pa i više pokušaja. Busija koju štuka uzima zavisi od terena. Ako nema granja, panjeva i potopljenih vrba, ili su zauzete krupnijim primercima, dobra je i podlokana obala. U nedostatku bolje busije, i ravna površina betonskog zida je dobra, a kad nema druge, štuka legne i na golo dno i vreba. To stajanje štuke u busiji je savršeno mirno "zamrznuto", sve do trenutka približavanja plena, kada štuka, polako mašuci grudnim perajima, počinje ukrućena da prilazi plenu. Kad u dejstvo stupi rep, napad je uveliko u toku, a plen obično tada počinje da beži, što je vec prekasno. Pri tome je štuka u stanju da izvanrednom brzinom iz pravolinijskog plivanja uvijanjem tela promeni pravac i da parira izrazito naglim promenama pravca plena u pokušaju bega.

Proleće

Buđenje prirode u rano proleće, u Februaru, je pravi trenutak za ljubav kod štuke. Jedna štuka, ženka, okuplja oko sebe veći broj mužjaka i ljupki čin mrešćenja se odvija u manjim kanalima ili zalivima, na zatravljenim mestima, poplavljenim nadolazećim prolećnim vodama. Optimalna dubina za ljubavnu romansu je između 0,5 i 1,2 m. Već tada ova lepotica često plaća svoj prvi danak (ne)civilizaciji. Omamljena od stvaranja novog života, mora da se bori sa "Ljubiteljima prirode", gonjenim instinktom predaka i naoružanim motkama, mrežama i raznim oštrim baštenski alatkama. Za one koje vole riblje meso, čak iako štuku u to vreme kupuju u prodavnicama gde ne bi trebalo da je bude, jedna proverena informacija: meso štuke u periodu mresta nije dobrog kvaliteta, jer je zbog nalivanja ikre siromašno mineralnim i hranljivim materijama. Budite oprezni i sa ikrom štuke i pred mrest. Jajašca su obavijena sluzavom opnom, koja ima nadražujuce dejstvo i služi za zaštitu. Zbog toga štuka i nemora da pravi gnezda za mrest, kao što to čine neke druge vrste, smud npr. Izuzev patuljastog američkog somčeta - cverglana ni jedna druga riblja vrsta ne jede ikru štuke. No i ovaj "antipatični došljak iz Amerike" je dovoljan da, u vodama nastanjenim štukom, bitno doprinese desetkovanju njene populacije. Sa daljim buđenjem proleća i početkom prolećnih poljoprivrednih radova, na poljima oko kanala u kojima žive štuke dolazi vreme za plaćanje sledećeg danka. Da bi se njive mogle obrađivati moraju se predhodno ocediti od suvišne vlage, a to se reguliše tako sto se drastično snizi nivo vode u kanalima. Tako dobar deo ikre ostane na suvom i propadne. Posle mresta, štuka kratko vreme miruje, a onda počinje intenzivno da se hrani i prelazi na svoj razbojničko - samački način života. Ni jedan živi stvor, koji je manji od nje, a kreće se po njenoj teritoriji nije bezbedan. Ipak, oko 95% njene hrane čini riba i to uglavnom, bolesna ili povređena. štuka se zbog toga može nazvati i sanitarcem voda koje nastanuje i u kojima je riba uvek u dobroj kondiciji.

Leto

Iako se štuka ,u principu, može upecati preko cele godine, njen apetit je ipak promenljiv. Sa dolaskom leta i visokih temperatura štuka se teže da upecati. Prvi razlog za to je obilje hrane koja je dostupna u svakom trenutku. Zato je ona relativno retko aktivna u pogledu lova i dobar deo vremena provede u mirovanju, sita. Drugi razlog, za smanjenu mogucnost ulova, je velika zatravljenost vode. Pored toga sto fizicki onemogucava varalicarenje, zatravljenost je opasna i za život, ne samo štuke, nego i svih ostalih ribljih vrsta. Dogada se da na manjim kanalima sa niskim vodostajem i visokom temperaturom vode koncentracija kiseonika toliko opadne da dode do gušenja ribe. To je još jedan faktor koji utice na brojnost, ovoga puta ne samo štuke, nego i svih ostalih vrsta. Slicna pojava se ne dešava na vecim i dubljim vodama, pogotovo ne na otvorenim tekucim vodama. Krajem leta štuka kao da oseca da se bliže posniji dani, pa pocinje intenzivnije da se hrani. U to vreme su šanse za uspešan ulov povecane i tada je štuka zakacena za varalicu, najborbenija.

Jesen

Jesen je top sezona za pecanje štuke. Iako je ona aktivnija u februaru, neposredno pred mrest, ipak je jesen najbolji deo sezone za njen lov. To je vreme kada se gomile vikend - ribolovaca upucuje na vode sa kantama prepunim sitnih kedera i kada se izlovi veliki broj uglavnom nedoraslih primeraka štuka, koje se ni jednom u svom životu nisu izmrestile. To je još jedan danak koji štuka placa, ovoga puta ribolovcima koji se ne mogu oznaciti kao sportski. Ovde se mora postaviti principijelno pitanje: da li je vece zadovoljstvo upecati 25 štuka ukupno teških 6-7kg ili dva komada od po 3-3,5kg, da ne govorimo o jednoj od 6-7kg? O tome koja je od ove tri varijante bolja za sportske ribolovce, ako se gleda na malo duže vremenske staze, nema potrebe raspravljati. Druga polovina jeseni je vreme kada se mogu upecati najveci primerci. Ako pravilno odaberete vodu i varalicu, ako imate dobru intuiciju i ako citate dobre casopise o ribolovu, imacete šanse da se veoma srecni vratite kuci sa pecanja. To je vreme kada se vecina vrsta bele ribe, glavne štukine hrane, sprema za prezimljavanje. Štuka se tada spušta u niže slojeve vode i lovi prikradanjem, uz kratke i munjevite napade.

Zima

Sa nailaskom zime i hladjenjem vode, opada intenzitet metabolizma štuke. Ona se tada mnogo rede hrani, mada sa uzimanjem hrane ne prestaje, jer je to vreme sazrevanja ikre. Zimi, kada vode pokrije led, štuka je najmanje ugrozena u odnosu na ostale periode godine. Posto su vode koje nastanjuju bogate trskom, koncentracija kiseonika skoro nikad ne padne ispod dovoljnih granica, a minimalne kolicine hrane nikad ne nedostaju. Led, koji onemogucava ribolov, je najbolja zaštita koja štuki pruža šansu da sa dolaskom prvih toplijih prolecnih dana ponovo pokusa da obezbedi potomstvo, koje ce jednoga dana možda biti i izvor zadovoljstva za prave, sportske ribolovce.


TOLSTOLOBIK BELI:



Max. dužina: 1 m.

Max. težina: do 40 kg.

Vreme mresta: jun-avgust
Opis i građa:

Telo tolstolobika je visoko,sa strane spljošteno, a glava široka sa debelim čelom i očima spuštenim ispod uzdužne osovine tela. Zato je dobio ime debeločelac (na ruskom tolstij lob-debelo čelo) ili glavonja. Donja čeljust je izbačena i ide prema gore. Po sredini trbuha mu se nalazi greben od grla do analnog otvora. Leđa su mu tamnosiva, bokovi srebrnasti,a trbuh beličast, nepravilno je prošaran bordobraonkastom bojom. Prsne peraje dopiru do trbušnih, spljoštena su i idu prema nazad. Repno peraje je izrazito veliko i duboko urezano. Le࣡ peraje je kratko i izdignuto. Peraja su siva a nekada i sa bordocrvenim senkama. Krljušti su male i tanke. Tolstolobik brzo raste, ali mnogo jede. Crevo tolstolobika je 15 puta duže od tela odrasle jedinke. Tolstolobik je vrlo značajan za održavanje kiseoničkog režima vode, jer čisti vodenu površinu od zatravljenja.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Prenet iz Kine, reke Amur. Poznate su dve vrste, beli i sivi. Gaji se u ribnjacima, a naselio je i Dunav i njegove pritoke. Hrani de isključivo fitoplanktonom (algama i jednoćelijskim organizmima) i veoma brzo raste. Razbijanjem predrasude da se ne može loviti sportsko ribolovnim priborom (najzaslužniji za to su ribolovci takmičari koji su prvi počeli da ih love na sportski način, sa mec štapovima, tankim najlonima i malim udicama, uz pomoć odgovarajuće površinske hrane), kao i zbog svoje veličine (druga po veličini u nasim vodama), borbenosti i sve veće prisutnosti na trpezama postao je interesantna riba sportskog ribolova. U naše vode se unosi veštačkim putem, poribljavanjem i obicno zajdeno sa amurom. Te dve ribe žive u nekoj vrsti simbioze, tj. amur se hrani višim vodenim biljem, a tolstolobik nižim. Na izmetu amura, koji sadrži veliki procenat celuloze, razvija se masa jednoćelijkih algi kojima se hrani tolstolobik.
Razmnožavanje:

Polno je zreo sa 4 godine. Mresti se od maja do avgusta u toplim, kamenitim i plitkim vodama. Izleže do 500000 jajašaca. Mlađ nakon 6 do 8 dana dobija na pigmentaciji, rastu mu krljušti i usni otvori. U zatvorenim vodama se jedino veštački mresti, ne obnavlja se prirodnim putem, pošto mu je za mrest potrebna temperatura od 36º.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se ribolovačkim priborom, sa više uspeha na plovak u srednjim slojevima vode nego dubinski, najlonom od 0,20mm do0,30 mm i šaranskim udicama. Za uspešan ribolov obavezno je korišćenje primame (primama u vodi treba da stvara oblak po čitavoj visini vodenog stuba i blago muti vodu oko hranilice, od mamaca se koristi, prazna udica kod sistema sa tehnoplanktonskom tabletom (tolstolobik usisa udicu prilikom hranjenja), stiroporna kuglica, svila mladog kukuruza, mlad ili kuvani kukuruz, list deteline, komadići vodenog bilja. Vreme najbolje za ribolov je rano jutarnji i kasno večernji časovi.


TOLSTOLOBIK SIVI:



Lokalni nazivi: bik, bika, buša

Max. dužina: preko 1 m

Max. težina: 20 kg (u postojbini i do 40 kg)

Vreme mresta: juli-avgust
Opis i građa:

Nalik je belom tolstolobiku, ali se od njega razlikuje po tome što ima veću glavu, tamniju boju tela i što na trbuhu nema krestu. Telo mu je izrazito spljošteno, srednje visine. Usta su mu uzvišena. Leđno peraje je kratko i visoko. Prsno ne dopire do trbušnog. Krljušti su male i tanke, kod odraslih jedinki sive, a kod mlađih srebrnkaste boje. Bokovi tela mladih jedinki su zlatne boje, a kod odraslih se često nalaze tamne mrlje. Leđna strana mu je siva, a moguči su zeleni prelivi. Leđna i repna peraja su siva, a ostala su žuta. Branhiospine nisu međusobno srasle. Sivi tolstolobici rastu brže od belih.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Ovaj rod ima samo jednu vrstu, koja je iz centralne Azije i južne Kine preneta u mnoge zemlje, pa je tako u nedavnoj prošlosti naseljena i u vodama naše zemlje (dospeo iz Mađarske), većinom u šaranskim ribnjacima. Tipična je riba tekućih voda, ali se može naći i u jezerima i mrtvajama. S obzirom na kvalitet mesa i brz rast, sivi tolstolobik je podesan za veštački uzgoj u ribnjacima. Dobri rezultati u uzgoju su dobijeni i kod hibrida belog i sivog tolstolobika. Najradije živi u mirnim stajaćim vodama, ali se može ga je sresti i u rekama.
Razmnožavanje:

Slično belom tolstolobiku. Sa tri godine stiče polnu zrelost. Mresti se u gornjim bržim tokovima tokovima reka na temperaturi od 23º do 24º. Ikra je prečnika 1 do 2mm i u roku od par sati naraste do 4,5 mm prečnika. Samostalan život i ishranu započinju u donjim tokovima reka.
Ishrana:

Hrani se i zooplanktonima i planktonskim algama, za razliku od belog tolstolobika, koji se hrani samo bioplanktonom. Za sportske ribolovce ovo je malo poznata riba. Tačnije, malo se zna o njegovom načinu života, pronalaženju, mamcima, ponašanju i metodama ribolova. Što se ukusa tiče zaostaje za ukusom amurovog mesa.


UMBRA:



Lokalni nazivi: crnka, rapa, mrguda

Max. dužina: do 13cm

Max. težina: do 30g

Vreme mresta:
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Naseljava sliv Dunava i Dnjepra tj. jugoistočni deo Evrope. Postoje podaci o prisustvo umbre u Hrvatskoj, na Muri. Za područje SCG prema ranijim podacima umbra se nalazila u slivu Dunava, dolini Mlave, Peka i donje Tise. Prve podatke o prisustvu umbre u Srbiji dao je Josif Pančić (1860) za Negotinsko blato, a drugi nalaz mrgude beleži Medić (1896) u plovnoj zoni reke Save kod Surčina. Danas mrguda u Srbiji živi jedino u vodotoku Zasavica koji je 1997. godine proglašen za Specijalni rezervat prirode kao dobro od izuzetnog značaja za Republiku. Hrani se larvama insekata, račićima, mekušcima, a ponekad i ribom. Napada plen iz zasede, slično štuki. Uglavnom su vezane za muljevito dno. U celoj Evropi umbra ima status ugrožene vrste i pod najstrožijim je režimom zaštite (EN). Na listi je zaštićenih vrsta Uredbom Bernske konvencije Apendix I - Annex I. Na području SCG Umbra krameri trajno je zaštićena kao prirodna retkost Srbije prema Uredbi o zaštiti prirodnih retkosti (Sl. Glasnik R.Srbije br.50 od 09.07 1993).
Opis i građa:

Glava je velika, bočni deo glave i škržni poklopci prekriveni su krljuštima. Oči su krupne, bliže špicu glave. Umbra može da naraste od 13 do 15cm (mužjaci su sitniji), a masa ribe ne prelazi 30 grama. Krljušti su krupne, bez izraženog centra i radijalnih kanalića. Telo je crvenkastosmeđe boje. Po glavi i bokovima se uočavaju nepravilno razbacane tamne pege. Duž gornje polovine tela proteže se svetložuta pruga. Usta su relativno mala a rilo kratko. Zubi su slabo razvijeni. Ima sposobnost da koristi atmosferski kiseonik tako da u nepovoljnim uslovima može izdržati preko 10 sati bez vode. Živi u manjim jatima oko 5-6 jedinki. Može po više sati da lebdi bez pomeranja pod uglom od 60-70º sa glavom okrenutom nadole i tako čeka da joj se plen približi.
Razmnožavanje:

Polnu zrelost dostiže nakon 2 godine, pri dužini od 6 do 8 cm. Mresti se u proleće, noću ili u jutarnjim satima, pri temperaturi vode 12-18 C, u delovima sa gustom vegetacijom. Ženka u gnezdu na dnu položi od 75 do 2700 jaja koje brižno čuva sve dok se ne izlegu mladunci. Razviće traje 4-5 dana.
Mamci i pribor za lov:

Nije zanimljiva za sportski ribolov, ali je ribolovci koriste kao mamc za soma ili štuku. Meso joj je neprijatnog ukusa pa se ne koristi za jelo. U Čehoslovačkoj je bilo pokušaja da se umbra iskoristi za borbu protiv komaraca i postignuti su dobri rezultati.


VIJUN:



Lokalni nazivi: badelj, nežica, štipalka

Max. dužina: do 15 cm.

Max. težina:

Vreme mresta: leto
Opis i građa:

Telo ima svetložutu boju. Duž bokova ima niz tamnosivih pega, koje se često spajaju u široke pruge. Iznad njih su manje pege nepravilnog oblika, koje mogu da formiraju traku. To su obično male ribe. Može da naraste do 15 cm, ali obično je duga 6 do 7 cm.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

U vodama naše zemlje, ovaj rod je zastupljen sa tri vrste, koje su rasprostranjene u sva tri sliva. Uglavnom živi u mirnim vodama. Mlade jedinke se hrane račićima, a odrasle različitim vodenim beskičmenjacima. Rasprostranjena je u Evropi. U našoj zemlji živi uglavnom u vodama crnomorskog sliva. U Jugoslaviji živi sedam podvrsta ove vrste:
1) Vardarska štipalka (Bliska je tipičnoj podvrsti. Rasprostranjena je u Dorjanskom i Katlanovskom jezeru i u reci Vardar.); 2) Prespanska štipalka (Dostigne dužinu do 9 cm. Živi u pritokama Prespanskog jezera, a ponekad se nađe i u samom jezeru.); 3) Ohridska štipalka (Živi u Ohridskom jezeru, reci Drimu i njegovim pritokama.); 4) Strumička štipalka (Naraste do 11 cm. Živi u reci Strumici.); 5) Neretvanski vijun (Živi u slivu donjeg toka reke Neretve.); 6) Cetinjski vijun (Živi u reci Cetini kod Sinja.); 7) Vijunica, velika nežica (Ima niže i deblje telo nego C. taenia. Naraste do 16 cm. Živi u slivu Dunava, u Jugoslaviji, Rumuniji i Bugarskoj.)
Razmnožavanje:

Mresti se u leto i ikru odlaže na vodeno bilje ili na kamenje. Plodnost je 100 000 do 150 000 jaja. Postaje polno zrela kada je duga 6 do 8 cm.


VRETENAR VELIKI:



Lokalni nazivi: fratar, opč

Max. dužina: 50 cm.

Max. težina: do 1 kg.

Vreme mresta: od aprila do maja.
Opis i građa:

Samo ime govori da je vretenastog oblika, mada ovako aerodinamičan oblik tela više odgovara ribama koje su stalno u pokretu nego njemu tako lenjom. Telo mu je svetlo do tamno žute boje sa mrkim poprečnim prugama. Sporo raste i retko se lovi. Na prvim leđnim perajima ima od 13 do 14 žbica, na drugim od 18 do 20 a na donjim 12 do 13. Oči može nezavisno da pomera, kao kameleon.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Najviše ga ima u Dunavu, Savi, Tisi, a sreće se i u Drini, Timoku, Velikoj i Zapadnoj Moravi, Kolubari. Obično je na kamenitom i šljunkovitom dnu u većim dubinama sakriven. Obali prilazi kad je voda mutna.
Razmnožavanje:

Mresti se u aprilu i maju a veći primerci postaju grabljivi i hrane se sitnom ribom i punoglavcima.
Mamci i pribor za lov:

Najbolje se lovi noću i pred zoru, dubinski i na plovak, udicama 8 - 14, najlon 0,30 mm i prirodnim mamcima: crvena i ritska glista, punoglavac, larva vodenog cveta i bele bube, puž golać, komadić ribe. Lovi se dubinski, bez plovka sa klizajućim olovom. Među ribolovcima vlada uverenje da na mestima gde "radi" vretenar nema druge ribe. Vretenar je poznat po tome što se ne poklanja prijateljima zbog vrlo ukusnog i kvalitetnog mesa.


VRETENAR MALI:



Lokalni nazivi: mali fratar, žuti čop

Max. dužina: 22 cm

Max. težina: 250g

Vreme mresta: april-maj
Opis i građa:

Vretenastog je oblika tela, mada nije brza riba, baš naprotiv veoma je lenj. Uglavnom se nalazi na peskovitom dnu ili kamenitom gde strpljivo čeka hranu. Telo mu je od svetle do tamno žute boje sa mrkim poprečnim prugama i veoma sporo raste. Na prvim leđnim perajima ima 8 do 9 žbica, na drugim 12 do 13, a na donjim perajima 12. Veoma retko se lovi, ali ima veoma ukusno i kvalitetno meso.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Mali vretenar naseljava uglavnom Dunav, Savu i Tisu, ali ima ga i u Velikoj i Zapadnoj Moravi, Kolubari, Drini i dr. Živi na velikim dubinama, i najviše voli kamenito dno.

Razmnožavanje:

Mresti se u aprilu i maju, a veći primerci postaju grabljivi i hrane se punoglavcima i sitnom ribom. Jaja polaže na kamenje.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se najviše noću i pred zoru, a za lov se najčešće koristi fini pribor: najlon debljine do 0.30 i udice 14-8. Lovi se dubinski, bez plovka sa klizajućim olovom. Za mamce se koriste: larva bele bube, crvena i ritske glista, punoglavac i puž golać.


MORUNA:



Lokalni nazivi: beluga

Max. dužina: 9m

Max. težina: 2000 kg.

Vreme mresta: od meseca - do meseca.
Opis i građa:

Moruna je najveća slatkovodna riba naše zemlje. Postoje podaci da su lovljene morune teške 2000 kg i dugačke 9 metara. U današnje vreme primerci su nešto manji. Moruna može da živi duže od 100 godina. Meso morune je vrlo ukusno. Od njene ikre se pravi kavijar i ona se ne može uzgajati u slatkovodnim ribnjacima, jer deo svog života provodi u moru.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Moruna naseljava vode Kaspijskog, Crnog i Azovskog mora. Ima je i u istočnom delu Sredozemnog mora i njegovim slivovima. Do izgradnje đerdapske brane dospevala je i u gornje tokove Dunava. Danas je to nemoguće i nalazimo je u donjem toku ispod Đerdapa. Izgradnjom brane, melioracijom i zagađivanjem voda ta riba je danas ugrožena, pa se pristupa veštačkom uzgoju i poribljavanju. Grabljivica je i hrani se sitnom ribom, ređe mekušcima i rakovima.
Razmnožavanje:

Mamci i pribor za lov:

Moruna se sem udicom, može loviti i mrežama, pampurskim strukovima i drugim alatima privrednog ribolova.


POTOCNA PASTRMKA:



Lokalni nazivi: Potočna zlatovčica

Max. dužina: 50 cm i do 12 god.

Max. težina: 1 kg

Vreme mresta: oktobar - januar
Opis i građa:

Pastrmka ima poveću glavu sa tupom njuškom i velika usta sa oštrim zubima. Peraja su joj prilično široka, zaobljena i čvrsta. Leđa su joj tamnozelena, tamnosmeđa ili tamnosiva, ponekad gotovo siva. Bokovi su joj obično zelenkasti ili žućkasti, a trbuh srebrnast, žućkast ili svetlosiv. Raspoznaje se po crvenim ili crnim tačkicama po telu. Crvenih tačkica obično ima manje i mogu biti u nijansama od jarkocrvene do svetlocrvene boje. Za vreme mresta boje su jače i lepše. Ona koja živi u plićim vodama, gde je dno šljunkovito, obično je svetlijih boja, a ako nastanjuje dublje vode, pećine ili špilje, skoro je crna. Mlade pastrmke se od starijih razlikuju po boji, koja im se ustaljuje tek posle druge godine. Događa se da se pastrmka iz gornjeg toka razlikuje od one iz donjeg toka iste reke. Ima lepo i proporcionalno telo i ubraja se u dobre i brze plivače.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u pastrmskim vodama, naročito u brzim tekućim, bistrim potocima sa šljunkovitim ili peščanim dnom. Skriva se pod korenjem drveća, kamenjem ili izdubljenim delovima obale. Voli hladnu vodu bogatu kiseonikom.
Razmnožavanje:

Mresti se, u zavisnosti od klimatskih uslova, od oktobra do kraja februara. Mužjak i ženka tada nalaze odgovarajuće mesto na šljunkovitom dnu. Repom i glavom iskopaju jamu duboku oko 20 cm u koju ženka položi 500-3000 jajašaca ikre, koju mužjak odmah oplodi. Jajašca su narandžaste boje veličine oko 5 mm. Za oko dva meseca iz ikre će se izvaliti mlađ. Ženka postaje polno zrela u svojoj 2-3 godini.
Mamci i pribor za lov:

Lov pastrmke je posebno zanimljiv i od lovaca zahteva maksimum napora, dosetljivost i iskustvo. Ona se lovi na dva načina, a sve ostalo je krivolov. Prvi način je veštačkom mušicom, mahajući štapom ili pomoću "vaser" kugle. Drugi način je varalica, malom kašikarom ili malim leptirastim varalicama. Pastrmka se, kada se zakači na udicu, vešto bori, munjevito pliva protiv struje, iskače iz vode i teži da ode u granje ili u neki drugi zaklon. Pri izvlačenju ribe na obalu treba biti oprezan. Ako nije velika, treba je brzo, bez mučenja, izvući na obalu. Za ribolov mušicom najbolje je razdoblje od polovine aprila do jula i od kraja avgusta do oktobra. Tokom dana se najbolje lovi pri oblačnom vremenu i posle blage letnje kiše. Lov pastrmke varalicom može biti uspešan ako se ona pravilno koristi. Iskusni ribolovac, pri pravilnom ponašanju varalice u vodi, može da oseti njene vibracije na vrhu štapa. Delovanje varalice na ribu zavisi od brzine povlačenja i trenutnih uslova u vodi. Mnogi varaličari love prebrzo ili presporo. Varalice (kašikare i leptiri) daju dobre rezultate kada se vuku polako, blizu dna, simulirajućilak plen. Kašikara treba da se klati-glavinja, jer ako se okreće, znači da se vuče prebrzo. Ako se, pak, krilca leptiraste varalice ne okreću, znači da se vučemo presporo. Brzina povlačenja se usklađuje prema tome koliko je riba tada lenja ili aktivna. Ponekad je dovoljno samo držati varalicu u matici koja će učiniti svoje i riba će zagristi. Mamac možemo dovesti na željeno mesto na tri načina: Kašikaru obično zabacujemo poprečno na maticu, vrlo malo uzvodno, dozvoljavajući joj da malo potone pre nego što počnemo sa povlačenjem. Kada krene nizvodno i upadne u maticu, usporimo povlačenje, a kada krene prema nama, potpuno prestajemo sa povlačenjem. Kada varalica dođe u sporu vodu i vibracije prestanu, izvlačimo je i ponovo zabacujemo. Ako varalicu zabacujemo nizvodno, činimo to preko matice u suprotni ugao početka brzaka, nekoliko puta okrenemo mašinicu i dozvolimo matici da za nas pokreće varalicu dok je polako usmeravamo nazad. Kada varalicu bacamo uzvodno, vrh štapa držimo uspravno i namotavamo takvom brzinom da se varalica kreće malo brže od toka reke. U našoj zemlji lov pastrmke na prirodne mamce nije dozvoljen, a najmanja lovna dužina je 24 cm. Za uspešan lov, bitno je da odredimo pravu mušicu, a koja je prava saznaćemo ako jednu ulovljenu pastrmku rasporimo i pogledamo šta se nalazi u njenom stomaku, Ako takvu mušicu nemamo u kompletu, trebalo bi je napraviti na samoj vodi.Debljina najlona je 0,25 mm za sitnije primerke i 0,30 mm za krupnije.


JEZERSKA PASTRMKA:



Lokalni nazivi:

Max. dužina: 1m i do 15 god.

Max. težina: 10 kg

Vreme mresta: Od oktobra do januara
Opis i građa:

Jezerska zlatovčica ima vrlo sitne krljušti, koje čvrsto naležu na telo pa ih je stoga teško uočiti. Prvi zrakovi u grudnim, trbušnim perajama, kao i u podrepnom peraju su bele boje. Leđa su zelenkasto-crne boje, bokovi tela srebrnkasti a trbuh je beo. U periodu mrešćenja, boja tela se donekle menja. Na telu postoje retko raspoređene krupne rozikaste pege u obliku slova iks. Jedinke ove vrste mogu da narastu do 100cm, ali su obično manje od pola metra. Mogu dostići težinu do 10 kg, i starosd do 15 godina.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Jezerska zlatovčica živi u moru, a za vreme mresta migrira u slatke vode. Međutim, postoje i nemigratorne slatkovodne forme, kao one koje su naseljene u Bohinjskom i Velikom Plivskom jezeru. Ona je tipični stanovnik hladnih i kiseonikom obogaćenih voda. Iako pretežno stanuje u jezerima, moguće je naći je i u rekama. Zadržava se u blizini obale, uz ušća reka. Putujući rijekom uzvodno preskače prepreke.
Razmnožavanje:

Polno sazrevaju u starosti od 3 do 5 godina pri dužini od 50-60cm. Mresti se na peskovitom i šljunkovitom dnu jezera, od oktobra do januara. Uz obalu polaže 3000 do 6000 jaja. Razvoj embriona u jajnim opnama traje 65 do 72 dana.
Mamci i pribor za lov:

Hrani se licinkama insekata, crvima, a kad odraste postaje grabljivica.


OHRIDSKA PASTRMKA:



Lokalni nazivi: letnica, struška pastrmka, ohridska belavica

Max. dužina:

Max. težina: preko 11kg.

Vreme mresta: mart, maj
Opis i građa:

Ohridska pastrmka se razlikuje od potočne po pljosnatom telu, maloj glavi i zvezdastim sivim pegama po telu. Boja mesa je kod nekih bela, a kod nekih ružičasta.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Ohridska pastrmka je endemna riblja vrsta na Balkanu i u Evropi. Ona je najbliži predak vrstama koje su živele na tom području još od perioda tercijara.
Stalno boravi u Ohridskom jezeru. Danju je u dubini i na mestima udaljenim od obale, a na površinu se diže tek uveče, kada lovi mušice sa površine. Ponekad priđe do same obale, u plićak, tražeći hranu na podvodnom bilju. Ohridska belvica nastanjuje samo najdublja mesta u jezeru (do 200 m) i mresti se zimi kao potočna pastrmka. Sve ređe se lovi, pa se pretpostavlja da joj preti izumiranje.
Razmnožavanje:

Ohridska pastrmka se javlja u tri podvrste:

* Balcanicus (letnica), mresti se zimi.
* Typicus (struška pastrmka), mresti se takođe zimi.
* Aestivalis (ohridska belvica), mresti se leti.

Mresti se od marta do maja, a melezi nastali ukrštanjem potočne i ohridske pastrmke po telu imaju naizmenično raspoređene crvene okrugle i sive zvezdaste pege kao letnica.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se mušicama i malim varalicama jer ima mala usta.


PASTRMKA GLAVATICA:



Lokalni nazivi:

Max. dužina: do 30 inča.

Max. težina: do 30 kg.

Vreme mresta: kad vos dostigne od 8 do 13ºC.
Opis i građa:

Karakteristična osobina glavatice jeste veličina njene glave, koja zauzima od 22% do 25% ukupne dužine tela. Zubi i čeljusti su joj jaki. Telo ima oblik izduženog valjka. Boja joj varira od crvenosive do tamnozelenkaste. Po telu ima tamne pruge u vidu šara, a glava joj je nalik mramoru, pa je zato i dobila takav latinski naziv. Uobičajena težina iznosi od 1 do 7 funta. Meso glavatice je veoma kvalitetno.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Glavatica živi u rekama Jadranskog sliva, od Jugozapadnih alpa pa do Albanije. Živi u Morači, Soči, Idrijici, Vipvi, Neretvi, Zeti, Skadarskom jezeru, Belom Drimu i Bojani. Zagadjenja i promena staništa dovelo je do dubiozne razlike kao jedne od najugroženijih slatkovodnih riba Jadranskog basena. Zadržava se u dubokim virovima.
Razmnožavanje:

Mresti se kada temperatura dostigne 8-13ºC. tada ženka položi nikru na šljunkovito dno. Razviće embriona u jajnim opnama, pri temperaturi od 9,5ºC i traje oko 45 dana. Isprva se hrani planktonima, a kasnije sitnom ribom.
Mamci i pribor za lov:

Najbolje se lovi u proleće i kasnu jesen i to manji komadi na krupne mušice ili krupnog skakavca. U slučaju da se lovi na varilcu, potrebno je vući je koso uzvodno. Za taj posao, najbolje su se pokazali copf-ovi(pletenice).Dobro su se pokazali i spineri ili montirane mrtve ribice kao vobleri (mali klen ili neka druga bela riba).


KALIFORNIJSKA PASTRMKA:



Lokalni nazivi: ruŪičasta pastrmka

Max. dužina: od 25-60cm.

Max. težina:Maksimalna Težina iznosi 15,8 kg.

Vreme mresta:Počinje u ranom proleču a završava se u maju.
Opis i građa:

Što se tiče građe nešto je &353;ira i snažnija od potočne pastrmke. Telo, uklju&3269;ujući i peraja, prekriveno je tamnim pegama. Leđa su tamnozelene boje, a po bokovina (koji ponekad srebrnasto svetlucaju) se pruža šarena linija duginih boja koja vuče na crveno. Zbog toga je zovu i ruŪičasta pastrmka.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Poreklom je iz Amerike (Kalifornija, Kanada, Severna Amerika). na naše prostore stigla je 1893 godine kada su njome poribljene neke naše vode. Ubrzo se privikla kako u rekama tako i u jezerima. Masovno se gaji u ribnjacima uglavnom zbog toga što dobro podnosi temperatru i do 25 stepeni C. Ne zadržava se u otvorenim vodama. U nekim vodama postiŪe maksimalnu teŪinu i do 10 kg, ako ne bude ulovljena, budući da je velika grabljivica i nasrće na sve mamce. Trofejima se smatraju i tri puta manji primerci. Prosečna lovna težina je od 200 do 900 grama. Kao mala hrni se planktonom i sitnim vodenim životinjama, a kasnije prelazi na krupniju hranu. Kad ostari, postaje grabljivica i drugoj ribi ne dozvoljava da dođe do hrane. U njoj i njenim rođacima krije se pro&3382;drljivac vrlo hitrih, ali i gracioznih pokreta.
Razmnožavanje:

Mresti se u rano proleće (mart-april), pa sve do maja. Tada po telu dobija još izražajnije boje, tzv. mresni osip, kada postaje prava lepotica. U to vreme menja i boju mesa i dobija jači riblji miris. Izleže do 2000 jajašaca, a polno je zrela izmedu druge i treće godine kad je dugačka 20-25cm.
Mamci i pribor za lov:

Kalifornijska glavatica je cenjena jestiva riba i veoma žilav borac, bori se za slobodu po svaku cenu, pa nekada zna iskočiti iz vode i metar u visinu. U tom slučaju potrebna je velika opreznost prilikom izvlačenja na obalu. Uspešno se lovi na prirodne mamce(glistu,crve, ku&@263;nu muvu) a što se tiče varalica, preporučuju se mepps-ovi(0-1.), debljina najlona je 0,25 - 0,33mm i vobleri manjih dimenzija.


MEKOUSNA PASTRMKA:



Lokalni nazivi: jadranski losos

Max. dužina:

Max. težina: 4 kg.

Vreme mresta: Mekousna pastrmka se mresti u aprilu i maju mesecu.
Opis i građa:

Karakteristična osobina mekousne pastrmke je da joj visina glave naglo opada ispred nosnih otvora pa joj je njuška zaobljena. Usta su joj manja nego kod drugih vrsta salmonida, mesnata i meka, zubi su skoro pokriveni zubnim mesom (po toj osobini je i dobila narodno ime). Na bokovima tela postoje crne pege, nepravolno raspoređene, kao i manji broj crvenih ili narandžastih pega, koje se poklapaju sa crvenim pegama. Ova vrsta je politipska i ima četiri podvrste.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Kao endemska vrsta živi u rekama Zeti u Crnoj Gori i Buni u Bosni.
Razmnožavanje:

Mamci i pribor za lov:

Lov dozvoljen samo musičarskim priborom.


ZLATOVCICA POTOCNA:



Lokalni nazivi: Potočna zlatovčica, Kanadska pastrmka

Max. dužina: 1m

Max. težina: 7 kg

Vreme mresta: od oktobra do marta
Opis i građa:

Leđa su maslinasto do tamnozeleno i marmorisana, bokovi su žutobeli sa svetlijim tačkama, trbuh je beo ili crvenkast. U periodu mrešćnja, trbuh je izrazito crven. Na leđima i repnom peraju postoje tamne pege. Na telu se nalazi manji broj crvenih pega. Po krupni svetlim pegama, zlatovčice se razlikuju od drugih salmonida iz naših voda. Crvene pege mogu biti sa svetlim obrubom ili bez njega. U vodama naše zemlje, dostignu dužinu do 50 cmi težinu do 1 kg.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Današnje rasprostranjenje zlatovčica u našoj zemlji nije dovoljno proučeno. Poznata je populacija iz izvorskog dela reke Bosne. Hrani se planktonima, puževima i školjkama.
Razmnožavanje:

Potočne zlatovčice se mreste od oktobra do marta. Polno je zrela između druge i treć godine, kad je dugačka 15-30 cm.
Mamci i pribor za lov:

Lovi se veštačkim mušicama, a ako je voda mutna i manjim varalicama. Debljina najlona je 0,20-0,25 mm a veličina udice 10-12.


ZLATOVCICA JEZERSKA:



Lokalni nazivi: Jezerska zlatovčica

Max. dužina: 75 cm

Max. težina: 10 kg

Vreme mresta: od oktobra do januara
Opis i građa:

Jezerska zlatovčica ima vrlo sitne krljušti, koje čvrsto naležu na telo pa ih je stoga teško i uočiti. Prvi zrakovi u grudnim, trbušnim perajama, kao i u podrepnom peraju su bele boje. Leđa su zelenkasto-crne boje, bokovi tela srebrnkasti a trbuh je beo. U periodu mrešćenja, boja tela se donekle menja. Na telu postoje retko raspoređene krupne rozikaste pege. Jedinke ove vrste mogu da narastu do 75 cm, ali su obično manje od pola metra. Mogu dostići težinu do 10 kg.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Jezerska zlatovčica živi u moru, a u periodu mresta migrira u slatke vode. Međutim, postoje i nemigratorne slatkovodne forme, kao one koje su naseljene u Bohinjskom i Velikom Plivskom jezeru. Ona je tipični stanovnik hladnih i kiseonikom bogatih voda. Jezerska zlatovčica je veoma značajna za sportski ribolov. Ima vrlo ukusno meso. Mlađ ove vrstese uzgaja u našoj zemlji i pušta u jezera i vodene akumulacije, u kojima su povoljni uslovi za njen život.
Razmnožavanje:

Polno sazrevaju u starosti od 3 do 5 godina. Mresti se na peskovitom i šljunkovitom dnu jezera, od oktobra do januara. Uz obalu polaže 3 000 do 6000 jaja, koja u dijametru imaju oko 5 mm. Razvoj embriona u jajnim opnama traje 65 do 72 dana.


LIPLJEN:



Lokalni nazivi: lipen, lipljan, lipan

Max. dužina: varira

Max. težina: 2 kg i do 14 godina.

Vreme mresta: od aprila do sredine maja.
Opis i građa:

Lipljen se ubraja u najelegantnije i najlepše slatkovodne ribe. Telo mu je vitko izduženo i pokriveno čvrstom, relativnom sitnom krljušti. Za razliku od potočne pastrmke, pastrve (Salmo trutta) on ima neobično veliko i dugačko leđno peraje metalnoplave boje sa 3-4 reda krupnih crvenih i ljubičastih pega, i malu glavu, koja se sužava u zašiljeni špic sa malim jedva vidljivim ustima i slabo razvijenim kukastim zubima, zbog čega se i lovi sa manjim mušicama. Donja peraja su pepeljasta, sa bledo-crvenim i violetnim prelivom na vrhu. Repno peraje je crvenkastobakarno, a masno peraje je sivo sa crvenim prelivom. Retke su ribe sa tako lepim perajem. Na bokovima iza glave je manji ili veći broj crnih pega. Sa obe strane tela iznad trbušnih peraja krase ga veliki crveni prelivi nepravilnih oblika. Za vreme mresta sve boje su jače izražene naročito kod mužjaka. Prednji deo leđnog peraja kod mužjaka je viši nego kod ženki.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Geografsko rasprostranjenje lipljena je ogromno i zahvata severni i srednji deo evroazijskog kontinenta. U Evropi ga ima od Urala na istoku, do Velike Britanije na zapadu. Na severu ga ima na Kaninom i Kolskom poluostrvu i severoistočnim delovima Skandinavije. Južna granica gornji tok reke Ural, pritoke gornjeg i srednjeg toka reke Kame i Volge i basen gornjeg, srednjeg i donjeg toka Dunava. Najjužnije područje lipljena na Balkanu i u Evropi uopšte je reka Ljuća sa Plavskim jezerom. U našim vodama lipljen živi isključivo u vodama crnomorskog (dunavskog) sliva. To su Tara, Drina, Ljuča, Ibar, Ćehotina, Komarnica, Lim, Studenica, Rzav. U vodama jadranskog sliva nema lipljana. Izuzetak je reka Soča, gde živi autohtona vrsta - soški lipljen i reka Morača gde lipljena ima od izvora pa sve do 20km od Podgorice. Lipljen je riba hladnih voda i često živi zajedno sa potočnom pastrmkom iako ima svoje područije. Za razliku od pastrmke on voli mirniji, manje bujičav i relativno veći tok. Živi u manjim jatima. U prirodi, pak, ne postoji oštra razlika između ta dva područja, pa te dve ribe žive zajedno. Tipični primeri njihovog zajedničkog života su reke Tara, Komarnica, Ćehotina i skoro sve slovenačke reke. Lipljen živi u tzv."pastrmskim" vodama: brzim, čistim i hladnim potocima ili rekama. Lipljen je brži lovac na mušice, koje padaju, ili samo dodiruju u letu vodenu površinu. Tu je i lepota borbe ribolovca i lipljena. Jer, on u deliću sekunde, kada mušica dodirne vodu, kao munja izleti sa dna i zgrabi je. Ali, za razliku od drugih riba, ova nikad ne proguta odmah uhvaćenu mušicu, već je osetljivim usnama i nepcima oproba, i onda, ako nije po ukusu, jednostavno ispljune. Slobodno ga mogu nazvati ne riba, već lisac, koga je teško prevariti. Njemu sve smeta i vaser kugla i iole deblji najlon i senka ribolovca i loše nabačena mušica. U jakim strujama ga ne treba tražiti (bar ne one krupnije), jer radije boravi u tihim i dubokim razlivima.
Razmnožavanje:

Lipljen je riba prolećnog mresta i njegov početak umnogome zavisi od temperature. Uglavnom traje od aprila do sredine maja. U hladnim planinskim rekama mrest počinje kasnije. U našim rekama mresti se pri temperaturi od 6-10 stepeni C. Ako su vode duboke, dan i ostali uslovi povoljni, ženka će baciti ikru u blizini mesta boravka. Ikru polaže u jame duboke 50-100cm. Ako područje nema pogodnih plodišta ili je temperatura izuzetno niska, lipljen odlazi na mrest u obližnje potoke sa toplijom vodom i pogodnijim dnom. Te migracije su uobičajene kod jezerskih vrsta jer se lipljen ne može mrestiti na velikim dubinama. Polnu zrelost stiče u trećoj godini, dok je potpuno polno zreo u svojoj četvrtoj i petoj godini. Plodnost lipljena nije velika. Ženka položi u proseku 3 000-6 000 jajašaca ikre, mada to treba uzeti uslovno, jer se sa starošću plodnost povećava. Veliku kolebljivost plodnosti uslovljavaju i ekološki činioci, koji na mnogim našim vodama primetno negativno deluju. Na takvim mestima, pretpostavlja se, mrest uspe svake pete godine.
Mamci i pribor za lov:

U svetu, pa i u našoj zemlji, lov lipljena dozvoljen je samo veštačkim mamcima: mušicom i ninfama. Što se tehnike ribolova tiče, dozvoljeni su mušičarenje i ribolov pomoću "vaser" kugle, sa najviše 3 mušice. Neobično je važna veština u lovu na lipljena, strpljenje i iskustvo u mušičarenju. Za uspešan ribolov osnova je pravilan izbor mamca, pri čemu je važno da: mamac bude sitan (14-18) vrhunske izrade, jer u bistroj vodi samo takav mamac donosi rezultate, i da se koriste mušice koje naseljavaju staništa na kome pecamo. Danas najviše uspeha imaju imitacije ose, crnog i ljubičastog mrava, vodenog cveta, muve i leptira. Sve su to suve plivajuće mušice, jer samo ako plivaju, mogu da privuku lipljena. One se koriste u popodnevnim satima, kada se lipljen može uočiti kako na površini lovi insekte. U vreme kada miruje na dnu, koristimo mamce koji imitiraju larve. Ulovljeni primerci na takve mamce redovno su veći. Lipljena moramo ''tražiti ''. U bistroj vodi ga uočavamo kako pliva i tada nastaje nadmudrivanje koje ponekada traje satima. Prirodni nagon lipljena da izbegava opasnost zahteva tišinu i uklapanje u prirodni ambijent. Svako nesretno zabacivanje i izvlačenje ulovljene ribe rasteraće druge lipljene. Najbolje je da se mušice prave na samoj vodi po uzoru na postojeće, jer mnoge od njih ne postoje u katalozima, a nalazimo ih iznad vode. Lov lipljena je istinsko nadmetanje čoveka i prirode, gde riba često pobeđuje ako je čovek fer igrač.Lipljen se lovi mušičarskim priborom sa predvezom debljine 0,15 mm i sitnim udicama. Meso mu je ukusno sa vrlo malo kostiju. U trenutku kad krene zaleti se na mušicu treba zaigrati štapom. Jer, ako je već progutao mušicu, i mi osetili jak udar, pa tek onda reagovali - budite sigurni da tog lipljena nećete videti. Nestaće. Potom odmah promenite mesto jer lipljen se ne vara dva puta. Štos je u tome ko će pre reagovati - ribolovac ili riba, lovac ili žrtva. Lovcu je i do trofeja, a lipljenu do života. Lipljen retko naraste preko kilogram i po. Međutim, lovljeno je dosta lipljena od kilograma. Ostali iznad kilograma su već orijaški lipljeni. Veoma je borben kada se nađe na udici. Oprezniji je od pastrmke, pa teško postaje plen ribolovaca početnika. Najbolje mušice su: Hard'ys favourite, Gouverner, Kozarica. U lovu lipljena veoma je važno, dobro se sakriti. Najviše ga ima u Drini. Međutim, ponekad zaluta i u Gradac, Mlavu, Resavu. Najčešće je u društvu sa pastrmkom, ali često nešto nizvodnije. Lov prirodnim mamcima zabranjen je i kažnjiv. U Srbiji nije dozvoljeno izlovljavanje lipljena ispod 30cm. Kada voda otopli diže se bliže površini, tako da napada uglavnom suve mušice.


MLADICA:




Lokalni nazivi: drinska lepotica, dunavski kolos

Max. dužina: preko 2m.

Max. težina: 52 kg.

Vreme mresta: od marta do aprila.
Opis i građa:

Lepo dugačko i valjkasto telo, koga bi svi, ne samo ribolovci poželeli, krasi drinsku lepoticu mladicu ili dunavskog kolosa, kako je neki, zbog toga što živi u vodama dunavskog sliva, zovu, latinski naziv je Hucho hucho i ona je najveći predstavnik pastrmskog roda koji para srca zaljubljenika u nju. Pliva meteorskom brzinom, a repno peraje je snažno poput vesla. Škržni poklopci su veliki i široko ih otvara, tako kada je savladate onakvu veliku, deluje zastrašujuce ali u isto vreme i lepo. Boja joj je izrazito lepa i na snegu deluje veličanstveno. Po telu ima crne pege. Glava i leđa su joj tamnosmeđa do zelenkasta, a kod ponekih primeraka blago ružičasta sa prelivima, što je vezano za mesto obitovanja. Svadbeno ruho joj je još lepše i tada dobija neku bakarnoljubičastu boju. Najveća ikada ulovljena mladica bila je teška 59,4 kilograma i duga 186 cm. Bilo je to 1873.godine. Zvanično priznati rekord drži primerak od 34,511 kilograma ulovljen 1985.u Austriji.
Navike, stanište, rasprostranjenost:

Lovi se od maja do februara naredne godine, minimalne dužine 70 cm. Što se Drine tiče najbolji lovni tereni za mladicu su od Bajine Bašte pa nizvodno do sela Crnca pre početka Zvorničkog jezera u Opštini Ljubovija, mada je ima i nizvodno sve do ušća Drine u Savu, pa čak zaluta i u savske vode pogotovo oko ušća i to za vreme jakih zima kada ona traga za belom ribom a naročito skobaljem koji joj je omiljena hrana.
Razmnožavanje:

Mresti se od marta do aprila, izleže 10-25000 jajašaca. Polno je zrela sa 5 godina kad je dugačka 50-60 cm.
Mamci i pribor za lov:

Ona se ne sme loviti prirodnim mamcima. Treba na osnovu konfiguracije dna odabrati mesto za ribolov mladice, i kada smo to uradili uzimamo ostale faktore u obzir. Gde li je u tom momentu mladica na odabranom potezu, gde boravi gde li se i kada hrani. Kako li reaguje na mesečeve mene, kako li se ponaša iz meseca u mesec. Od toga zavisi kojom varalicom je loviti. Onda da li su u vodi alge, koje Drinom počinju da plivaju već od početka juna. Na osnovu toga se određuje da li loviti na "platenicu", "peša" ili "mepsa" ili na neki drugi vobler. U lovu mladica se pokazala odličnom ručno pravljena varalica "sunderasti peš". Mladica se zadržava na najdubljim mestima koja su uvek najnepristupačnija. što se tiče varalica tu važi pravilo - nema pravila. Treba joj nuditi sav svoj repertoar pa na šta je prevarite.

Što se tiče perioda i dana u kome treba loviti mladicu ovde, kao i za ostale vrste riba važi pravilo ujutro rano u cik zore i uvece kasno u sumrak. Drinsku mladicu je zabranjeno loviti noću. Važno pravilo za uspešan lov mladice je i uvažavanje činjenica je da je ona uvek tamo gde se zadržava bela riba, da bi se u određenom periodu dana njome hranila. U letnjim mesecima bela riba je na brzacima, i pošto je voda u junu snažna i ponekad mutljikava, mladicu treba loviti na šljunkarama i plićim mestima sa snažnim protokom vode. O lovu u mutnoj vodi važi pravilo: koristi varalicu što drečavijih boja. U julu mesecu kada je drinska voda kristalno bistra može se uloviti mladica pod uslovom da lovite u cik zore u velikim bukovima. U avgustu Drina je mala prozirna i topla i tada treba koristiti činjenicu da je protok vode oko stena i bukova veći i sa više kiseonika i tu treba potražiti mladicu. Isto ovo važi i za mesec septembar. U oktobru kada noći postanu hladne što se dešava i sa vodom, uslovi za uspešan lov mladice se poboljšavaju i tada su aktuelni vobleri. Za uspešan lov mladice od neobične važnosti su mesečeve mene. Za uspešno izvlačenje mladice je zaista potreban vrhunski pribor. Štap, mašina i najlon od 0,40-0,60mm. Mladica je veoma jak borac. Ume čak da u prvom begu odmota sav najlon sa špulne a da ne govorimo o njenim elegantnim skokovima iz vode. Lov mladice je zaista vrhunsko zadovoljstvo a svaki ulov je priča za sebe.



DOWNLOAD LINK SA NAVEDENIM OPISIMA RIBA ZAJEDNO SA SLIKAMA SVAKE NAVEDENE RIBLJE VRSTE:
http://rapidshare.com/files/80700734/ribolov.rtf.html

3 коментара:

vladcepes је рекао...

neznam za ostale vrste koje su pomebute,ali za skobalja i krkusu znam-vadili smo komade i preko 2kg(cesto i 2.5kg!!!)..."skobalj raste do 1.5kg"...hahahaha...da li je autor ovog texta,ikada pecao na drini-tamo skobalj od 1.5kg je normalna stvar a ne kapitalni primerak-tipa-nista posebno-kada uzima onaj od oko 2kg...e,tada nastaje veselje...krkusa-licno sam vadio i do 300g-a vidjao sam primerke i do 500g-mada se neki kunu da su vadili i od 700g(to nisam video)...isto vazi i za potocmu mrenu,na istim su vodama i slicnih dimenzija-mozda je potocna mrene,u proseku,i nesto krupnija-proverite podatke i za ostale riblje vrste-neverujem da su ovo jedine greske...mozda gresim...a,da,potocna pastrmka moze biti mnoooogo veca:)....pretpostavljam da je ovo pisao neki sarandzila iz vojvodine,ili sl.,koji nema iskustva u pecanju doticnih vrsta,na vodama kao sto je drina (gornja polovina toka),ili slicnih,pa njegova neobavestenost i nije tako cudna...ali i nije tako tesko raspitati se...citao sam slicne podatke u nekakvoj knjizi(kod strica na novom beogradu),u njoj je i isti komentar za vretenara-mogu reci da sam se lepo zabavio i dobro ismejao-koliko je pouzdana-mislim da je stric tu knjigu bacio:)

vladcepes је рекао...

ps:umal' da zaboravim-drinske plotice rastu i preko 3kg...mogle su se videti fotke u vise ribolovackih magazina-a i na drini naravno:)

O.B је рекао...

Mnogo detaljine sve na:
http://ribolovacki.blogspot.com